TOMISLAV DRETAR, DNEVNIK ČITANJA : ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЗОРАН М. МАНДИЋ ДВЕ ХИЉАДЕ ДВАДЕСЕТА  (Цитат из романа промрзлог врапца) Свака пролазност је блиска На прагу је као онај промрзли врабац Коме нико неће ни откључана врата да отвори Суштина тужно пакује кофере Одлази без поздрвава Не осврће се Пред одлазак оставила је поред Промрзле сићушне птице Комад удробљеног хлеба од јуче у Шалици топлог чаја од камилице Она ће бити далеко Када буде одређен дан за референдум Пропустиће своје право изјашњавања а Две хиљаде двадесете Земља ће се и даље окретати са Шалицом топлог чаја За промрзлине нико неће бити окривљен Можда ће бити пронађен и кључ за Браву незакључаних врата на Балкану Уморном од разних тумача Предлагача и преговарача Две хиљаде двадесете људи ће се Постројавати између две речи ОК и ЋАО Они најхрабрији склониће се у насељу Белих кућа да би до краја прочитали Микро козму Кукавичлука Најуплашенији ће добити прилику да из океана Ваде Титаник и друге потонуле корвете Фрегате и крстарице На Гуглу ће бити објављена вест о томе Две хиљаде двадесете биће отворена нова Гробља за сахрањивање неухрањених остатака наде У пећима концентрационих логора спаљиваће се цвркути Осмеси и снови Биће расписана потерница и за Сином Божијим А онда ће сунце осветнички престати да сија Биће ужасно хладно записао је онај мали Промрзли врабац у свом роману који ни ове године Није био у конкуренцији за НИН-ову награду Тај роман је случајно испао из кофера Пролазности Док је некуда журно грабила без освртања  Zoran M. Mandić stavlja nad svoju pjesmu nadnevak « Цитат из романа промрзлог врапца » čime upućuje na povijest poezije koja počinje s njenim proznim oblikom u herojskim Homerovim vremenima i najavljuje prolaznost kao svoje siže, zapravo jednu od svojih naznačnica. I sve to u jednoj proročkoj namjeri , prepoznavanju vremena u « ДВЕ ХИЉАДЕ ДВАДЕСЕТА »-oj. Takva igra riječima nužno biva anti-historična , a njegov « heroj » (vrabac koji je napisao roman) je anti-junak.Ne samo zato što nema odlika, niti sadržaja antičkog ideala polu-boga već i zbog toga što ovaj junak (pola bog, pola ne-bog) udara u glavu vrijeme koje ga prijicira u svoju budućnost koja to realno nije. Prolaznoost koja je ostavila nedovršenu svakodnevnost i otišla u ne-budućnost, ne tako daleku da ju ne bi mogli naći i u svojoj prethodnosti. Ne poznavajući cjelinu Mandićevog opusa, a naročito njegovu poeziju napisanu u zadnjih dvadeset godina ne usuđujem se nigdje smještati ovu jednu pjesmu. U njoj se osjeti blaga ironija s(h)udbine koja se promeće u budućnost, ali i tiha sjeta usred i usljed prolaznosti, bliskost sa svojim vremenom . Ova pjesma je interesantna i zbog spomenute naracijske pod-forme što je jedan belgijski kritičar spomenuo kao zajedničku osobinu balkanskih pjesnika. To, naime, asocira na homerovska vremena koja najavljuju preporod poezije, koji će donijeti Sapho. Nadati se je nečem novom, u očekivanju Godoa, što neće biti samo preslikavanje već doživljene povijesti. To je i jedan, među inima razlozima, zbog kojih sam Mandića uključio u pokret balkanskog sublimizma.