Ненад Трајковић
Разговор са Зораном М. Мандићем
Док слушаш ноћну птицу
Свако другачије дише
Онда када превидимо како су неки
На истим трачницама са нама
Наша неутемељена нада у људе
Руши се и изнова гради
све оне писце које цитирамо у обичним разговорима
делују такви какви јесу
јер из њиховог живота узимамо
само оно што нам се допада
а ти и ја не бисмо волели да живимо њихов живот
пенкало није поклон мајке
то је завет
за мирне обиласке ноћу
светлост лика
избегнути загрљај
за којим још увек
попут малог детета плачеш
оне знају непогрешиво
ко ће од нас постати писац
а ко троши своје време узалуд
све жене које су прошле кроз наш живот
однеле су макар једну песму са собом
мало њих је остало у свакој
планирајући да оживимо у наследном моделу
и већ у тетовиране тачке само спојимо
има нечег у једноставном планирању
на крају увек завршимо
међу зидовима – уоквирени
да... уоквирени
ти знаш
оно што је прошло
налик је ветру којег са језика отпуштамо
да носи сасушену траву и горчину заборава
онима којима смо највише веровали
тако
дан бледи
птица узима у око
све пада ка небу
Нема коментара:
Постави коментар