14. јануар 2017.

УРЕДНИК (Увод у скрипта за изучавање сентименталних послова)



ЗОРАН М. МАНДИЋ

УРЕДНИК    
(Увод у скрипта за изучавање сентименталних послова)

         Онај који одлучује увек понешто у нечему греши. Највише у сентименталним пословима.Када не уме да се одупре. Уустане. Оде. Када превише инвестира у друге. Удружује своје идеје, интуицију и новац. Када зачас измигољи. Како оном ко уњу верује, тако и оном који нестаје у њој. Као у тврдоглавом виру дволично лепе и мирне реке.
         Може се уређивати свој, али и туђи живот. Онај, који уређује туђи остаје без свог живота. А, онај, који се, искључиво, стара о свом животу запада у разе и разним тајнама повезане: аверзије, алергије, сврабове, гушења, повраћања, вртоглавице и маније. Једном у том колу – никада више из њега. Као ни из сопствене судбине. Као ни из сопствене коже. Као ни из реда пред вратима рођења. И канцеларијама смрти.
         Уредник је суверен, који увећава своје личне проблеме. Чини их гушћима на улазу у сопствену (ауто)биографију. У једну од одаја исељених угодности. Напуштене сатисфакције.
АНЕКС
         Ево, слободан сам да и овом тексту додам наставак некаквог имагинарног мишљења уз помоћ кога је рецимо Маркес писао о самоћи. Слободан сам, да тај додатак условно назовем доградњом „стана“ у коме се моји „мали наслови“ не осећају баш најугодније. И борбено се удружују у намеру да изађу из лоше прихваћених компромиса. А, знам да су моји текстови прихватили много лоших  компромиса са њиховим писцем. Са истим оним, који ево у позним шесдесетим годинама наглашавајуће поручује да је увек боље се укључивати него искључивати из писања на други начин. Из утакмица решеним у последњем тренутку. Из промишљања модерне фигуре уредника док његов поглед лебди над недовршеном лириком под насловом:


КИНА

Писац мојих прозних песама
Није волео путописе
Ужасавао се помисли да би на
Некаквом путовању могао бити заробљен и
Проглашен за шпијуна
А у великим милијардерским земљама
Шпијуни су осуђивани на најтеже казне
Овим уводом Бог је помогао писцу
Мојих прозних песама да започне на
Други начин
Текст о Кини о
Земљи стешњеној између многих поређења
Одакле је увек успевала да измигољи
Било као метафора било као
Велик зид изграђен на самој граници њене
Тврђаве чула посвећених знању и
Вери у препород поретка идеја
Кина је живо биће које хода коме
Миленијумима полази за разумом да
Обесмисли сваки покушај разтајнавања
Историје напредовања у кључним тренуцима опстанка
Са Конфучијем или без њега
Са Комунистичком партијом која је коначно
Престала да смета цртачима критике успевања на
Литицама Великог Кинеског Сна
.....

Верујем да ћу завршити ову песму, или ће она сама учинити уместо свог (њеног) писца.