13. јануар 2017.

Благоје Свркота - ВЕЛИКИ ПРАСАК МАЛИХ НАСЛОВА



Благоје  Свркота

ВЕЛИКИ ПРАСАК МАЛИХ НАСЛОВА

Зоран М. Мандић, МАЛИ НАСЛОВИ, Бестидне беседе, друго допуњено издање, ИНТЕЛЕКТА, Ваљево, 2008.


            Седамдесет есеја згуснуте грађе чине Мале наслове Зорана М. Мандића веома занимљивом и уметнички врло успешном, оригиналном књигом. Одличан песник (2о књига поезије, превођен на светске језике,  НЕСТВАРНИ ШТАФЕЛАЈ Књига године ДКВ за 2006), уважени књижевни и ликовни критичар, Мандић се лепо сродио и са есејом и на инвентиван, духовит и емоционално зрео начин истакао универзално, али нада све и лично доживљено.
            Први међу есејима јесте Мала прича у потрази за изгубљеним ликовима, у којем ишчекује гласове новог почетка, а као седамдесети, закључни есеј доминира Брисање биографије, као упутство за спас.
            У Врту, врт назива  збирком, уметничком, најисконскијом драгуљарницом природе, ризницом, каталогом боја, хербаријумом годишњих доба. А онда у  изванредном стилу пажљиво поређаних мисли, што је очита снага свеукупне књиге,  изњедрава: „Сагнута баштованова фигура, у тој филигранској радњи сунца и боја, брижљиво окопава стазе музеја којим природа преноси своје биће. И послује са нашим погледима“. Иза Врта,  као „непоновљивог универзитета тишине“ одмах на трећем месту, већ у наслову пикиран, израња есеј Бестидне беседе. Он се ту скерлићевски обрачунава са живом сценом и бестидном стварношћу награђивања свега и свачега и са понизном лакомошћу квазиписаца док гладе ленте и броје цванцике. Мандић храбро устврђује: „Беседници, као наручиоци сопствених награда, неумитно завршавају на ђубришту речи и успомена… А, немоћни да у каквој исповести проговоре о својим преварама“.
            Једноставно, а у ствари савршено, стваралачка моћ овог писца дарује наредни есеј са насловом Беседа над чинијом од злата, што је „позлаћено зеленило описа мајке“. Предивно, снажно, свестрано осветљена мајчина и топла и стамена и мудра енергија. Са осећањем дарова живота и животних сокова у спектру свега што је зелено, што је као моћни хлорофил, и са додиром у саму суштину бића које се назива мајком и које јесте светиња за човека, Зоран М. Мандић ваја најдражи лик. Као универзално мерило живота она је, мајка, „дуго беседила о филозофији моћи плача замоливши узгред у једној пажљиво монтираној дигресији да не плачемо над њеним сандуком“. А у наставку : „Ако се говори другима онда други треба да плачу ако доживе изговорено - подвлачила је“.
            У три есеја о невидљивости осећања осветљава: несводивост („И Тесла је за струју, као и многи песници за поезију тврдио да је Бог“); одумирање најсложеније мекоће („Осећање је најбољи заштитник свих речи“) - и фрагментарност („Свака фрагментарност у сложеној је зависности од целине и свих фрагмената који се међусобно намећу својим деловима“).
            Мандић штеди речи, као да их штеди, а у ствари постиже јак утисак, јер „речитост надокнађује језгровитошћу“. Његова уметничка грађевина саздана је од доброг материјала, избрушеног језика и у доброј форми. Како Јовица Аћин наводи, Мандић је трагач „за светлошћу која ће невидљиво учинити видљивим“. Владимир Копицл у Поговору истиче: „Понавља он нас, увек кад седнемо да пишемо, а једино је питање шта ћемо исписати. Или – колико. Овде то није много, али није ни мало“.
            У његовим  Малим насловима исијава хармонија, склад мисли, израза и композиције. Он ствара “свој сопствени, јединствени, непоновљиви и затворени свет у малом“. То сведоче Појмовник анатомије, Господар, Запад, Интернет, Мирис(и), Мобилни т., Живот, Предсказање ничег, Ако успем, Ствари, Сан… Љубав је есеј о опстанку и са укупно  шест редака зрачи овако :
„Историја почиње од ње. Најсрећнији су они које није заобишла. Она је највиши врх са кога човек улази у себе. И помаже самом себи. Малом и великом Ја. Све остало је насиље самоће у којој црвена певају етиде белим крвним зрнцима. Док усред Дунава песник сриче свој водени лик. И полако заузима место у прошлости“.
            У есеју Запад (један од постмодерних нацрта за стаклено звоно) Зоран М. Мандић веома проницљиво, погађајући у сам центар ствари,  саопштава ту огромну самозаљубљеност, осионост, силу и отуђеност извесно најразвијенијег дела света. Он указује да је по свему судећи ту стално актуелна стара мисао да је право само закон, а да је правда сила. „На Западу увек само господари. Господари сваколиког ропства“.
            У огледу Робови библиотеке, на две странице, писац залази у најфиније кутке човекове и доноси светлост богатстава која се зове библиотека и светлост богатства коју чини њен обожаватељ, људско биће,  вечити роб књиге.
            У есеју XXI век каже да је Он „обучен по последњој моди свог претходника“ , да се не осврће на зазоре и стидове који га окружују и да - „Говори, само енглески“. Мандић не види баш прелепу будућност. Мали, сиромашни и немоћни не иду му у аудијенцију, они „долазе њему на ноге да га моле у свему“. А сам почетак новог века (и миленијума) сав је буран и све је бурнији. Клатно се заукава, сиромашни немају, а богати су дужни да ли по оној и старој и народној – и Богу и људима.
            Есеј Причало плени јер је ту одгонетнут „заклети поштовалац језика“, неуморан у стрпљењу других. Одмах је ту Реч, оглед кратак, али без мане. Јер, „у породици која се зове Језик, реч је зановетљивија од осталих њених чланова“. Сетих се намах Бећковићевог снажног “Рече ми један чоек“ и Миљковићевог судбинског „Уби ме прејака реч“, али и Вавилонске куле, речи и језика који су се расули Кавказом и целим тадашњим земаљским шаром, након што није досегла небо и након што се трагично расула. А и данас је Вавилон и даље у мукама, јер га једна армада држи као магацин муниције и сабиралиште најмоћнијих тенкова.
            На Реч се чврсто наслања Нада, јер је „од памтивека човек веровао да нада успешније лечи од најскупљих лекова“. Долази Издаја, а у тај корпус спадају издаја части, издаја достојанства и издаја пријатељства. И ту је усклик: „Издаја љубави је гнуснија од мржње“. И нови усклик: “Издаја отаџбине, међутим, највише говори о човеку као нечовеку, као антрополошком бићу које се вратило у своје зоолошко окриље и унижење“. Позивајући се на светог Августина из сенке на светлост износи „како постоје божија блага чијом издајом издајемо Бога и претварамо се у животиње које ће појести друге животиње“.
            Сурову збиљу дају огледи Новац, Вођа, Шинобус, Стан („По души човек је у својој души када је у свом стану“), Слава („Свеци никада нису открили кога они славе“), Делови изгубљеног Јеванђеља, Портрет празника, Употпуњавање слике, Љубав („Зрак сунца насукан на светлост“), Ватра („Историја ватре је увек ватра“). Помирење је есеј о неиспричаној причи о историји. И гле, чуда, Мандић каже: „На истој полици две минералне  воде: Вожд Карађорђе и Књаз Милош“. Заиста чудо, киселе воде са тим именима – то су сведоци бурне прошлости и прозе савременог маркетинга. Мандић даље наводи: „Два непомирљива тренутка једне историје. Историје једног одважног народа, који се никада није плашио своје судбе супротстављања. Чак ни у тренуцима када кум куму одсеца главу  да би је потом испуњену сламом послао својим наручиоцима зла. У Стамбол. Међу остатке насилно угушене Византије.“ И реч помирење и оглед Помирење траже одгонетку, нуде асоцијације, траже мираз саборности. Не траје ли сукоб народњака и европејаца већ двеста година. Где ли је корен српске неслоге. Питање дуго, а одговор исто тако дуг, као ћутање. Шта ли то фали, цео есеј се пита! Петер Хандке је једном, пре годину, а и поново недавно изјавио да „нема довољно међусобне љубави у Србији“ и поручио као добар, осведочени, врсни српски пријатељ: „Волите се међусобно да бисте се ујединили и тако уједињени одолели искушењима садашњости и будућности“.
             Веома сугестиван је оглед Љубомора, као припетак контраверзијама људског мозга. Та мора, по Његошу, гора је од „празне љубави“. Појављује се изненада као НЛО. Не прашта, као ни смрт. Непосредно је уочљива, урокљива и директна. „Ван Гог намерно није хтео да је наслика. Леонардо да Винчи  ју је ипак крунисао у лику своје Мона Лизе. Јесењин се убио због ње. Можда су га чак и убили у том двобоју. Крлежа је боловао од њене грознице сваки пут када је узимао Андрића у руке. Онако, како је то Андрић чинио са Црњанским. А,  Пенелопи просци са Одисејем.“.
            Следе Саветник, Вечни говорник (као есеј о негацији негације), Аматер, Колекционар (као прилог расправи о документима историје), Уредник, Писац („Заборав је пуно осећање казне за многе писце“) и Тамо где песник сања („Нема ни мале ни велике вечности, чак ни за оне  што мисле да су најбољи“).
            И онда долази пет есеја преломљених као песма, а песме нису засигурно. Но , не смета им тај поредак речи и редака, јер строфа немају, а имају у себи највише одлике огледа: о малом, малецком обраћању души; о претраживању имена на гробљима; о математици; о несаници и - о искуству.
            У критици „Есеј и песма“, др Никола Страјнић устврђује да Мали наслови  „стоје на рубовима песама и да сваког трена могу да пређу границу своје жанровске задатости“ да би потом с аргументацијом анализе јасно изрекао следеће: „То су ипак есеји јер у многим тим текстовима преважу дискурзивност и појавност над сликовитошћу“.
            Соба до улице је једна демонстрација тајне погледа на живот из срећне младости: „Музика, коју је свако јутро мајка (за)почињала отварајући те исте  “табле“ на прозорима наше собе до Улице – била је главни концерт нашег детињства. Са чијих партитура је одзвањала мелодија, која је означавала равнотежу у  надолажењу и повлачењу. Мог и братовљевог. Тек касније почеће наша борба за превише учтивог и чак прилагодљивог Моцарта. Против емоционално сировог Баха“.
            У тој соби до Улице учили су снове, граматику, интеграле и Дисове стихове напамет. „Када је умро отац нашу собу до Улице претворили смо у капелу у којој је он провео своју последњу униформисану ноћ. Те ноћи влага се заувек повукла из наше собе до Улице. Одјездила је некуд сама са оцем, Моцартом и Бахом. Брат и ја се више нисмо свађали у музичком пољу. Славили смо тријумф нашег зидарства, А, нашу собу до Улице ставили смо под заштиту „велике ложе“ нашег детињства “.
            Истине о животу Мандић не само да открива он их прописује, он ствара правила. Он доприноси дубљем сазнавању и разумевању тајни живота. Зато Аца Видић каже да је ова књига „написана да упути у дубоку суштину, у језгро постојања ствари“. У том плетењу мисли о исплетеном, о само Мандићевој плетисанки, Нада Петровић нимали не заостаје кад изриче и ово: „Управо  есеји, мини есеји, лирски осврти и записи, или нешто сасвим друго чиме се  могу назвати делићи живота дати у овим Малим насловима, оплемењују поимање живота враћајући нас на све оно крај чега смо, можда, прошли а да често нисмо ни приметили есенцијалну лепоту“.
 Његова бритка мисао, снага ерудите и богатство језичког фона претапају се у мисаоно-емоционални прасак - о мајци, о оцу, о брату. Молитва даје важан дијалог са мајком („Молити је дивно, говорила је мати, а још дивније ја пронаћи место за молитву“). У Сумњи је вечито актуелна мајчина мисао : „Са осећањем прве сумње ћеш одрасти. После ћеш напрасно остарити“. Мандић сведочи да се то мало, љупко пророчанство обистинило у свим каснијим анализама других осећања, јер “сумња је увек пола бактерија, а пола вирус“. Завршни део овог есеја гласи: „Мајка је пожурила да остарим. Сада у „истим годинама“ ћутимо о предностима безосећајности. Она је одавно мртва. И не пожурује ме  више. Сигурна, да ми је потребно „време“ за суочавање са сумњом у сумњу. А лепо је  када и у старости служиш себи. И себе“.
            Мајка, наслов есеја о подвалама, доноси откровење животне фолозофије одрастања и стасавања. „Дуги су наши разговори. Иза зида. Заједничке снове смо пребацили у моје песме . И држали на оку речи. Нарочито, њихове подвале“.
            У Зрнцу живота исказује оглед о робовању стварима, васцелом људском грабежу и утопији по којој се смисао живљења мери количином ствари које га окружују. „Не сакупљај превише, понављала је у важним приликама мајка, зато што се на онај свет не може ништа понети осим онога што ти други обуку“.
             У Смени, есеју о напуштеном правилу, које више не признају ни годишња доба, Мандић пише да се сећа да му је мајка у једној прилици нагласила „како у себи најбрже пропадају они који смењују“, а да „смењени у тој пропасти успавају да се домогну свог правог идентитета“.
            Кравата мог оца је епизодни прилог поетици фотографије. „Од далеке 1957. године мој отац не везује кравату. Мирно почива у тамности скровишта места вечности. Његов насмејани лик непрестано отвара врата ведрине у мом погледу“.
             Мале наслове посветио је брату Душану (1948–2007), сјајном математичару, логичару, говорнику и официру. (У култном Нестварном штафелају 2005. године, песму Одлазак на хаџилук  Зоран М. Мандић такође је посветио свом брату, коме сваког викенда одлази у посету. Баш дивно, људски топло, исконски зрело, еј, то је тако лепо, и он пева: „Колико је важно пронаћи место свог хаџилука“. И да се запитамо и сами – имамо ли и ми, нађосмо ли га – то важно место наше недеље. Страшно је кад брата Душана више нема, а страшно је и кад чујемо арију „И недеље нема више“ из најбољег српског филма „Ко то тамо пева“ Слободана Шијана).

            Заиста добра књига,  добри есеји. Попут многих великих писаца, песника  и критичара (Раскин, Бјелински, Цвајг, Скерлић, Исидора Секулић, Елиот, Пол Валери), суштину радовања расправљања у облику есеја зналачки је савладао и освојио и Зоран М. Мандић. Да се помогнем мишљу Зорана Богнара да је ово „егземпларни каталог најбољих и најузбудљивијих микроесеја овог аутора“ и да нас је „кроз ову књигу Мандић уверио да је прави мајстор овог заводљивог жанра“. Такође је речит и Драгољуб Стојадиновић: „Мала књига, а велика тајна из ње бије. Све изгледа као да је случајно, а све је негде у себи закономерно. Све једно из другог произилази и све једно у друго увире“.