Благоје Свркота МУЗИКА КАФКИНЕ ФОНТАНЕ

Благоје Свркота

МУЗИКА КАФКИНЕ ФОНТАНЕ

(Зоран М. МАНДИЋ, “Кафкина фонтана”, изабране песме, Библиотека Којекуде, Шумадијске метафоре, Младеновац, 2013)

Прво: Кафка. Праг 1883 - Беч 1924, један од најзначајнијих писаца 20. века. Његова дела обележена су страховима и нервозама људске егзистенције: Процес, Замак, Америка...

Друго: Фонтана. Та реч потиче од латинске фонис, која значи извор живота. Фонтане су на почетку обезбеђивале чисту воду за пиће и купање, да би после у суштини постале монументална здања, са разним киповима из којих извире вода. Издвојићу, да ми опростите, само једну: Фонтану ди треви у вечном античком граду Риму, то је празник воде и људског дела, за вечност.

Треће: Кафкина фонтана. Моћна Мандићева збирка изаткана из сазвежђа „Нестварног штафелаја“, „Малих погледа“, „Бога у продавниоци огледала“, „Оквира“ и „Малих наслова“.

            Оригинална Кафкина фотнана одличног песника – с њим је његових 25 књига поезије, превођен је на светске језике, награђиван водећим књижевним колајнама, уважени је књижевни и ликовни критичар.

Мандић се лепо сродио и са есејом и на инвентиван, духовит и емоционално зрео начин истиче универзално, али надасве и лично доживљено.

            Линије које раздвајају, можда и спајају у целину или њене делове, фрагменте у стисак времена које неумитно пролази, али  и траје – рефлексије су на Мандићеве Оквире. Мисли су му јетке, бритке и језгровите „Шта претпоставити пролазности? Живот? Да ли је то довољно?“ пита се песник и онда каже: „Ни најхрабрији не помишљају да победе оквир“. Ту су онда неухватљиви тон мандолине и „О, да, душе“. Замислите само тај склад, замислите и дочарајте – неухватљиви тон мандолине и спокој душе, радост душе, извор свих питања, свих непознанинаца, филозофских расправа, односа живота и смрти. То су његови уводи, Мандићеви оквири, једва границе, бачен шињел, то су његове расправе с нама, о нама, о временима, обичајима, смрти и надањима шта бива после, шта јесте онда, које ли су то само вечите тајне и вечити изазови за песнике.

Како ли само звуче ови стихови: „Нагнут над својим најновијим лаптопом / Занесени Бог ћути“. Застанеш, занемиш, ту почиње кошмар. Увиђаш да је Кафка у сржи његове књиге намерно изазван. Време и судбине, брзина, мисао и карактер човека,  свакако -  човека у свим вековима, посебно човека у тешком 20. веку, у замршају који носи људски род у зачетку 21. века и новог миленијума. Ту ми се у лице унесе мисао велике Исидоре Секулић „да човечанство споро напредује“. На то ли циља песник доброг, чврстог стиха Зоран М. Мандић када у самостанским одајама Апокалипсе пева: „Презапослени ревизори гурају под нос / Књигу жалби. Али и то је досадан посао/ За црне мантије. У њој почивају примедбе што  / се односе на десет божјих заповести, на крају крајева, ипак је и то политика“.

Да подсетим баш на овом месту, тик иза Мандићевих речених стихова,  знам да знате али никад није одвише поновити Десет Божјих заповести:  Ја сам Господ Бог Твој; немој имати других богова осим мене;  Не прави себи идола нити каква лика; немој им се клањати нити им служити;  Не узимај узалуд имена Господа Бога својега;  Сећај се дана одмора да га светкујеш; шест дана ради и сврши све своје послове, а седми дан је одмор Господу Богу твојему;  Поштуј оца својега и матер своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи;  Не убиј;  Не чини прељубе;  Не кради;  Не сведочи лажно;  Не пожели ништа што је туђе.

Речено, све,  заувек.

Дани, године, векови, миленијуми пролазе, а „Човечанство споро напредује“. Зоран М. Мандић пева: „Падају метеори, али куд нестаје светло / Хоћу да знам. Шта остаје за светлом?“, а онда пита у песми „Старогрчки оквири полако умиру“: „Коме данас бити учитељ? Са чиме подучавати чиста срца“. Потом као из Дантеово Раја израњају стихови: „Али љубав траје увек, заувек“ и „Логика љубави руши оквире“. Заиста моћно, пророчки: “У нестајању галаксија / страдају тачке“.

Једноставно, а у ствари савршено, стваралачка моћ овог писца дарује и есеје за памћење. Наводим одмах есеј са насловом Беседа над чинијом од злата, што је „позлаћено зеленило описа мајке“. Предивно, снажно, свестрано осветљена мајчина и топла и стамена и мудра енергија. Са осећањем дарова живота и животних сокова у спектру свега што је зелено, што је као моћни хлорофил, и са додиром у саму суштину бића које се назива мајком и које јесте светиња за човека, Зоран М. Мандић ваја најдражи лик. Као универзално мерило живота она је, мајка, „дуго беседила о филозофији моћи плача замоливши узгред у једној пажљиво монтираној дигресији да не плачемо над њеним сандуком“. А у наставку : „Ако се говори другима онда други треба да плачу ако доживе изговорено - подвлачила је“.

            У три есеја о невидљивости осећања осветљава: несводивост („И Тесла је за струју, као и многи песници за поезију тврдио да је Бог“); одумирање најсложеније мекоће („Осећање је најбољи заштитник свих речи“) - и фрагментарност („Свака фрагментарност у сложеној је зависности од целине и свих фрагмената који се међусобно намећу својим деловима“).

            У његовим  Малим насловима исијава хармонија, склад мисли, израза и композиције. Он ствара “свој сопствени, јединствени, непоновљиви и затворени свет у малом“. То сведоче Појмовник анатомије, Господар, Запад, Интернет, Мирис(и), Мобилни т., Живот, Предсказање ничег, Ако успем, Ствари, Сан… Љубав је есеј о опстанку и са укупно  шест редака зрачи овако :

„Историја почиње од ње. Најсрећнији су они које није заобишла. Она је највиши врх са кога човек улази у себе. И помаже самом себи. Малом и великом Ја. Све остало је насиље самоће у којој црвена певају етиде белим крвним зрнцима. Док усред Дунава песник сриче свој водени лик. И полако заузима место у прошлости“.

            У есеју Запад (један од постмодерних нацрта за стаклено звоно) Зоран М. Мандић веома проницљиво, погађајући у сам центар ствари,  саопштава ту огромну самозаљубљеност, осионост, силу и отуђеност извесно најразвијенијег дела света. Он указује да је по свему судећи ту стално актуелна стара мисао да је право само закон, а да је правда сила. „На Западу увек само господари. Господари сваколиког ропства“.

            У огледу Робови библиотеке, на две странице, писац залази у најфиније кутке човекове и доноси светлост богатстава које се зове библиотека и светлост богатства коју чини њен обожаватељ, људско биће,  вечити роб књиге.

            У есеју XXI век каже да је Он „обучен по последњој моди свог претходника“ , да се не осврће на зазоре и стидове који га окружују и да - „Говори, само енглески“. Мандић не види баш прелепу будућност. Мали, сиромашни и немоћни не иду му у аудијенцију, они „долазе њему на ноге да га моле у свему“. А сам почетак новог века (и миленијума) сав је буран и све је бурнији. Клатно се заукава, сиромашни немају, а богати су дужни да ли по оној и старој и народној – и Богу и људима.

            Есеј Причало плени јер је ту одгонетнут „заклети поштовалац језика“, неуморан у стрпљењу других. Одмах је ту Реч, оглед кратак, али без мане. Јер, „у породици која се зове Језик, реч је зановетљивија од осталих њених чланова“. Сетих се намах Бећковићевог снажног “Рече ми један чоек“ и Миљковићевог судбинског „Уби ме прејака реч“, али и Вавилонске куле, речи и језика који су се расули Кавказом и целим тадашњим земаљским шаром, након што није досегла небо и након што се трагично расула. А Вавилон је и даље у мукама, јер га је једна армада, вероватно највећа армада, држала као магацин муниције и сабиралиште најмоћнијих тенкова.

            На Реч се чврсто наслања Нада, јер је „од памтивека човек веровао да нада успешније лечи од најскупљих лекова“. Долази Издаја, а у тај корпус спадају издаја части, издаја достојанства и издаја пријатељства. И ту је усклик: „Издаја љубави је гнуснија од мржње“. И нови усклик: “Издаја отаџбине, међутим, највише говори о човеку као нечовеку, као антрополошком бићу које се вратило у своје зоолошко окриље и унижење“. Позивајући се на светог Августина из сенке, на светлост износи „како постоје божија блага чијом издајом издајемо Бога и претварамо се у животиње које ће појести друге животиње“.

            Сурову збиљу дају огледи Новац, Вођа, Шинобус, Стан („По души човек је у својој души када је у свом стану“), Слава („Свеци никада нису открили кога они славе“), Делови изгубљеног Јеванђеља, Портрет празника, Употпуњавање слике, Љубав („Зрак сунца насукан на светлост“), Ватра („Историја ватре је увек ватра“). Помирење је есеј о неиспричаној причи о историји.

И гле, чуда, Мандић каже: „На истој полици две минералне  воде: Вожд Карађорђе и Књаз Милош“. Заиста чудо, киселе воде са тим именима – то су сведоци поетике бурне прошлости и прозе несавршеног савременог маркетинга. Мандић даље наводи: „Два непомирљива тренутка једне историје. Историје једног одважног народа, који се никада није плашио своје судбе супротстављања. Чак ни у тренуцима када кум куму одсеца главу  да би је потом испуњену сламом послао својим наручиоцима зла. У Стамбол. Међу остатке насилно угушене Византије.“

И реч помирење и оглед Помирење траже одгонетку, нуде асоцијације, траже мираз саборности. Не траје ли сукоб народњака и европејаца већ двеста година. Где ли је корен српске неслоге. Питање дуго, а одговор исто тако дуг, као ћутање. Шта ли то фали, цео есеј се пита! Петер Хандке је једном, пре неколико  година, а и поново недавно изјавио да „нема довољно међусобне љубави у Србији“ и поручио као добар, осведочени, врсни српски пријатељ: „Волите се међусобно да бисте се ујединили и тако уједињени одолели искушењима садашњости и будућности“.

             Веома сугестиван је оглед Љубомора, као припетак контраверзијама људског мозга. Та мора, по Његошу, гора је од „празне љубави“. Појављује се изненада као НЛО. Не прашта, као ни смрт. Непосредно је уочљива, урокљива и директна. „Ван Гог намерно није хтео да је наслика. Леонардо да Винчи  ју је ипак крунисао у лику своје Мона Лизе. Јесењин се убио због ње. Можда су га чак и убили у том двобоју. Крлежа је боловао од њене грознице сваки пут када је узимао Андрића у руке. Онако, како је то Андрић чинио са Црњанским. А,  Пенелопи просци са Одисејем.“.

            Истине о животу Мандић не само да открива он их прописује, он ствара правила. Он доприноси дубљем сазнавању и разумевању тајни живота.  Његова бритка мисао, снага ерудите и богатство језичког фона претапају се у мисаоно-емоционални прасак - о мајци, о оцу, о брату.

             Мале наслове посветио је брату Душану (1948–2007), сјајном математичару, логичару, говорнику и официру. У култном Нестварном штафелају 2006. године, песму Одлазак на хаџилук  Зоран М. Мандић такође је посветио свом брату, коме је сваког викенда одлазио у посету. Баш дивно, људски топло, исконски зрело, еј, то је тако лепо, и он пева: „Колико је важно пронаћи место свог хаџилука“. И да се запитамо и сами – имамо ли и ми, нађосмо ли га – то важно место наше недеље. Страшно је кад брата Душана више нема, а страшно је и кад чујемо арију „И недеље нема више“ из најбољег српског филма „Ко то тамо пева“ Слободана Шијана.

            Заиста,  добри есеји. Попут многих великих писаца, песника  и критичара (Раскин, Бјелински, Цвајг, Скерлић, Исидора Секулић, Елиот, Пол Валери), суштину радовања расправљања у облику есеја зналачки је савладао и освојио Зоран М. Мандић.

            Оргуље су инструмент који чини осетљивијом раздаљину између нас и Бога. То је мисао Сиорана. На њу сам се често враћао док сам читао Мандићеве стихове из Бога у продавници огледала. Диван је тај моћни инструменмт оргуље – узгред у Сомбору, у Кармелићанској цркви, јединствене су, моћне и савршене, друге или треће су по величини у Европи, извори о томе  су различити. Заиста, хтео сам да сведочим, да кажем да су оргуље једно велико и дивно чудо. Уз то, Мандићеви стихови, његове песме у књизи са философским насловом Бог у продавници огледала и поднасловом Мали есеј о слепилу такође су величанствен инструмемнт изграђен у радионици великог песника, свесног да је „песма увек више стање. Највиши ниво и стадијум бестелесне стратси. Врх, или апогеј, како су говорили Стари Грци, свега и свакога“.

            Његови стихови су моћни звуци из свирала најбољих песничких оргуља. Пасма Небо посвећена је великом сликару Милораду Бати Михајловићу, Зорановом драгом и добром пријатељу: Небо је / Ел Греко / једина непролазна фаза / Осмех / над свим што је / под стакленим звоном / Непредвидива реч /  Византијска фреска / усред цвета заљубљеног у / Мирис / У / неусвојив поклон / Великог Посматрача / Загонетне божије / ћутње.

Шта рећи још?

            Узећу цитат из рукописа приређивача Кафкине фонтане мр Душана Стојковића.

            “Нашем писцу је непрестано “саговорник”, самеривач, Хорхе Луис Борхес, онај чије су (с)лепе очи непрекидно биле уперене у долазеће које је и прошло јер ће неминовно бити оно што јесте – пролазеће. Онај који је, као и Зоран М. Мандић, гледао и сањао, гледао јер је сањао, затворених очију које су виделе и оно што бива и оно што одсањано јесте. Онај који је Кафка Борхесом, али и Борхес Кафком. Онај који је имао свој угао сагледавања онога о чему пише – искошени. Једино могући када је о правој књижевности, правој поезији говор”.

                                                                                   

Кафкина фонтана су изабране песме Зорана М. Мандића, које је, након што му је додељенае награда КАРАЂОРЂЕ, зналачки приредио и поговор написао мр Душан Стојковић.