НАСПРАМ ЧУДА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

НАСПРАМ ЧУДА

Чуда не бирају време

Места

Она у интелектуалној драми

Налазе лица

На која ће пренети светлост и њом

Обасјати машту

Стидљивог цртача кругова на води

У њој

стидљивог песника који сриче стихове о

одговорности светлости

који пуном реченицом обједињује причу

о случају и

не жали се непокорним речима и

не посеже за предметима

Један од њих увек ће на крају остати да

Преслика предмете

За друге

Који неће стићи

У чијем ће будућем искуству у

Облику праха личити на мрљу

Личити на прашину

Бити непокретан део зида

Чуда не бирају преграде

Она их даривају еху молитви

Које развезују језик и наде везују за тег

Који ће их одвући на дно дубина

На дно мрака

Где чуда тајно силазе по своју

одговорност