Антологија српске оргиналне поезије
АПОСТОЛНИЦА
Ових дана у издању ИП РЕВНИТЕЉ из Ниша појавила се
нова антологија савремене српске поезије под називом АПОСТОЛНИЦА са
уписаном поднасловном одредницом, која упућује да је реч о Антологији српске
оргиналне поезије. Приређивач овог избора је песник МИЛОЈЕ ДОНЧИЋ (1963), који
се определио само за тринаест песника творећи у оквиру њихове поетичке
заједнице имагинарно друштво или фамозни „Клуба 13 апостола“, који
чине истакнути савремени српски песници: Гојко Ђого (1940), Слободан
Ракитић (1940-2013), Ранко Јововић (1942), Милан Ненадић (1947), Зоран Вучић
(1947), Слободан Стојадиновић (1948-2011), Новица Тадић (1949-2011),Зоран М.
Мандић (1950), Слободан Костић (1952-2011), Андреј Јелић Мариоков (1952),
Драган Лакићевић (1954), Александар Лукић (1957) и Ђорђе Нешић (1957). У
предговору приређивач наглашава да се градећи овај песнички избор опрделио за
песнике од којих се преписивало и који су оставили снажан утицај како на своју
генерацију, тако и на млађе од себе, а сликовито истичући да ову малу песничку
композицију од дванаест вагона вуче локомотива Гојка Ђога. Приређивач је
метафорички записао да су песници, Зоран М. Мандић и Александар Лукић, којима
неспорно треба додати и Новицу Тадића, суверено поставили границу између
модерног и постмодерног, те да је то жичано језгро напуњено струјним напоном
које штити српску поезију од вируса.
За приређивача овог занимљивог избора ваља истаћи да је реч о аутору књиге РЕСАВСКИ
ВЕНАЦ чији је први део објављен прошле 2014-те године, а у којој је сабрао
и књижевној јавности дао на увид плагијате југословенских песника (Вјекослав
Мајер, Добрица Цесарић, Оскар Давичо, Матеј Бор, Мак Диздар, Јуре Каштелан,
Блаже Конески, Мира Алечковић, Мирослав Антић, Борислав Радовић, Драган
Колунџија и др.). Књига Ресавски венац је на српској књижевној сцени одјекнула
као бомба и изазвала бројне опречне коментаре и несувисле изјаве, а све то још
више након ауторове најаве другог дела књиге која ће обухватити плагијате
песника рођених од 1940. до 1980. године. Ваља истаћи и мишљење
истакнутог књижевног критичара и песника Душана Стојковића, који је у
својој рецензији навео да „ када се ишчита целовита двотомна антологија, она у
којој ниједан песник није пожелео, нити ће пожелети да се појави, моћи ће
слободније да се дише и аутентичније да се пише, па ће после ње свима бити
јасно како није злато све што сија, те да постоји очигледно и таман сјај, а
који све више напиње једра књижевног неморала, или краће речено „крика“. Могло
би се рећи да ове две антологије повезује митолошка прича о огледалу оргинала,
које су песници, као и други људи у многочему, злоупотребили и у тој
злоупотреби насамарили сами себе. Из угла овог мишљења треба оцењивати и
Дончићеву Апостолницу која се појављује као најава другог тома Ресавског венца
у запоћетом процесу демистификације оних плагијатора који слове као етаблирани
српски песници натоварени бројним наградама, као и њихових нервоззних
„адвоката“, који су из неког ирационалног страха пожурили са објавама својих
деманта у формату неутемељених спекулација, оптужби па и претњи кривичним
гоњењем. Наравно да Апостолницу треба читати кроз визуру личног избора једног
издвојеног антологичара, који својим легитимитетом никог не обавезује, али и не
оставља равнодушним у времену које жуди за реформом вредносног (пре)вредновања
српске књижевности.
Нема коментара:
Постави коментар