14. јануар 2017.

БЛАГОЈЕ СВРКОТА - ОВИДИЈЕ* Зорану. М. Мандићу




ОВИДИЈЕ*

 Зорану. М. Мандићу                                                                                 


1.


Не могу да ти обећам
Да  ћу се одазвати на драг ми  позив
Да попијемо добру турску кафу
(Уз малог и великог „јеленка“)
За двадесет или колико ли већ лета
(Код епскога Србина у Нацикиној вили).
И да ћу једном заувек
И ја завршити последњу песму
О Панонскоме и Црноме мору и заточеном  Овидију


2.

Лепу зеленкасту пшеницу
(Васкрслу из сићушних зрна)
И црне масне њиве све до визура града
Замишљено гледам ове ране зиме
Кад пахуљице само ретко пролећу
И кад се нека чудна мексичка грипа
(Пристигла невољно, као свињска,
С негосподственом министарском помпом)
Надвија над наш добро изнервирани свет
Остављен да се лудо самотан и осиромашен радује
Небеским Датумима и Белим Шенгенским Визама.


3.

Након повратка на салаш
Стиже ми нови мејл на отвореном Експресу:
„Хоћеш ли и данас у Малу Пешту?
Ако си се одлучио на ту твоју шетњу
Распитај се на тим салашима,
Међу Буњевкама од 28 до 5о година,
Којој од њих треба батлер мог физичког
И другог ранга, естетике и статуса.
Ако би нам та операција успела
Могли бисмо заједнички
Да запатимо тамо фарму коза, оваца и патака.
А, набавили бисмо обавезно  и једног магарца.
Ти би на њему јашио као Кихот
А ја бих ишао поред вас као Санчо
И пазио да случајно не склизнеш са самара“.


4.

У наставку је још писало:
„Синоћ сам те се сетио током гледања
Једног кинеског филма.
Танг Синјонг, један од актера рече:
Да би човек успео у нечему
Мора да надмаши свој лимит.
Једном си ми уверљиво, скоро рилкеовски,
Причао о лимитима, док си коментарисао
Моје песничке оквире, које сам ти читао.
Зато пиши.
Ни једна жеља,
Па ни она највећа,
Не сме да те спута.“


5.

И ја ево пишем
(Надахнут „Малим насловима“ и „Нестварним штафелајем“):

- О Великом потопу и скривеним порукама Нојеве барке
На леђима Арарата или (под присмотром моћних научника) иза моћних Карпата,
Где вечито лутају сенке наших Старих Словена.

-  О пупчаној врпци Панонскога и Црнога мора
И фатаморганама Ђердапске клисуре
Коју је накада премошћавао и Трајанов мост од варница и кремена
(Искуство неимара  Вавилона и Гизе).

-  О худој судбини великог Римљанина
Заљубљеног у прелепу рођаку љубоморног Императора.

Занет чудним вибрацијама
Поново кренух у ту дугу шетњу.
Да откријем нове идеале  загонетне равнице
Која скрива реке са унутрашњом светлошћу.

Грејала ме је Овидијева мисао:
„Колико мало дечијих снова
Оствари одрастао човек?“

           Раванград, 18.12.2009.


*

Публије Овидије Назон (43.п.н.е. – 17. или 18. н.е.), један од највећих песника римске књижевности. По Августовој наредби 8.г.н.е. прогнан у црноморски град Томи (данас Констанца).