БЛАГОЈЕ СВРКОТА - ОВИДИЈЕ* Зорану. М. Мандићу

ОВИДИЈЕ*

 Зорану. М. Мандићу                                                                                 

1.

Не могу да ти обећам

Да  ћу се одазвати на драг ми  позив

Да попијемо добру турску кафу

(Уз малог и великог „јеленка“)

За двадесет или колико ли већ лета

(Код епскога Србина у Нацикиној вили).

И да ћу једном заувек

И ја завршити последњу песму

О Панонскоме и Црноме мору и заточеном  Овидију

2.

Лепу зеленкасту пшеницу

(Васкрслу из сићушних зрна)

И црне масне њиве све до визура града

Замишљено гледам ове ране зиме

Кад пахуљице само ретко пролећу

И кад се нека чудна мексичка грипа

(Пристигла невољно, као свињска,

С негосподственом министарском помпом)

Надвија над наш добро изнервирани свет

Остављен да се лудо самотан и осиромашен радује

Небеским Датумима и Белим Шенгенским Визама.

3.

Након повратка на салаш

Стиже ми нови мејл на отвореном Експресу:

„Хоћеш ли и данас у Малу Пешту?

Ако си се одлучио на ту твоју шетњу

Распитај се на тим салашима,

Међу Буњевкама од 28 до 5о година,

Којој од њих треба батлер мог физичког

И другог ранга, естетике и статуса.

Ако би нам та операција успела

Могли бисмо заједнички

Да запатимо тамо фарму коза, оваца и патака.

А, набавили бисмо обавезно  и једног магарца.

Ти би на њему јашио као Кихот

А ја бих ишао поред вас као Санчо
И пазио да случајно не склизнеш са самара“.

4.

У наставку је још писало:

„Синоћ сам те се сетио током гледања

Једног кинеског филма.

Танг Синјонг, један од актера рече:

Да би човек успео у нечему

Мора да надмаши свој лимит.

Једном си ми уверљиво, скоро рилкеовски,

Причао о лимитима, док си коментарисао
Моје песничке оквире, које сам ти читао.

Зато пиши.

Ни једна жеља,

Па ни она највећа,

Не сме да те спута.“

5.

И ја ево пишем

(Надахнут „Малим насловима“ и „Нестварним штафелајем“):

- О Великом потопу и скривеним порукама Нојеве барке

На леђима Арарата или (под присмотром моћних научника) иза моћних Карпата,

Где вечито лутају сенке наших Старих Словена.

-  О пупчаној врпци Панонскога и Црнога мора

И фатаморганама Ђердапске клисуре

Коју је накада премошћавао и Трајанов мост од варница и кремена

(Искуство неимара  Вавилона и Гизе).

-  О худој судбини великог Римљанина

Заљубљеног у прелепу рођаку љубоморног Императора.

Занет чудним вибрацијама

Поново кренух у ту дугу шетњу.

Да откријем нове идеале  загонетне равнице

Која скрива реке са унутрашњом светлошћу.

Грејала ме је Овидијева мисао:

„Колико мало дечијих снова

Оствари одрастао човек?“

           Раванград, 18.12.2009.

*

Публије Овидије Назон (43.п.н.е. – 17. или 18. н.е.), један од највећих песника римске књижевности. По Августовој наредби 8.г.н.е. прогнан у црноморски град Томи (данас Констанца).