ЗОРАН М. МАНДИЋ
СОБА ДО УЛИЦЕ
(Једна реконструкција тајне погледа)
Соба до улице била је наш унутрашњи поглед на њено величанство Улицу. Дуго
нисмо знали, а камоли да нам је падало на ум, да је Улица зазирала од те наше
собе. Да ју је пред сваки сусрет са нашим (п)огледима потресала трема. И да је
у необично интезивном страху дочекивала шкрипу „табли“ , које у Далмацији
називају шалакутрама. Музику, коју је свако јутро мајка (за)почињала
отварајући те исте „табле“ на прозорима наше собе до Улице – била је главни
концерт нашег детињства. Са чијих партитура је одзвањала мелодија, која је
означавала равнотежу у надолажењу и повлачењу. Мог и братовљевог – Душановог.
Тек касније почеће наша борба са превише учтивог и чак прилагодљивог Моцарта
против сирово емоционалног Баха.
У нашој соби до Улице владала је диктатура спаваонице. И њеног ероса у
експанзији. Математике и Поезије. Са великим дрвеним брачним креветом,
трокрилним гардеробним орманом, наткаснама и окрлуглим столом, који се није
видео од велике корпе за веш. Подигнуте на кров наслаганих књига: Достојевског,
Толстоја, Тесле, Миљковића, Хајнеја, Гетеа, Еуклида, Берђајева, Брема и српских
математичара Мирка Стојаковића и Милеве Првановић. Тај исти сто са својом
овалном геометријом био је трон наше чистоће. Хигијене, која се са продорним
мирисом веш-плава у тромом одразу бунарске воде супростављала влаги што је у
Губчевој 3. нагризала зидове наше куће. Зидове наше „музичке кутије“ и тајне
њене суверене библиотеке.
Влага је била строго чувана тајна нашег сиромаштва. Зид плача пред којим смо се
заклињали у Сунце. У прве гестове нашег „зидарства“. И то када смо влагу почели
да истерујемо на Улицу. Обијајући мемљиве наслаге шалитре бранили смо собу до
Улице тршчаним штукатуром. То су биле и прве фреске наше одбране оболеле
животне средине.
У соби до улице тако брањене учили смо снове, граматику, интеграле, архиктетуру
Сервантесових ветрењача и Дисове стихове напамет.
Када је умро отац нашу собу до Улице претворили смо у капелу у којој је он
провео своју последњу униформисану-мајорску ноћ. Те ноћи влага се заувек
повукла из наше собе до Улице. Одјездила је на Светог Николу некуда сама за
нашим оцем. Брат и ја се више нисмо свађали у музичком пољу. Славили смо
тријумф нашег зидарства. Слободног – слободни. А нашу собу до Улице ставили смо
по заштиту „Велике ложе“ нашег детињства.
Нема коментара:
Постави коментар