12. јануар 2017.

СОБА ДО УЛИЦЕ


                                       Мој брат Душан М. Мандић Дуле

ЗОРАН М. МАНДИЋ

СОБА ДО УЛИЦЕ
(Једна реконструкција тајне погледа)

            Соба до улице била је наш унутрашњи поглед на њено величанство Улицу. Дуго нисмо знали, а камоли да нам је падало на ум, да је Улица зазирала од те наше собе. Да ју је пред сваки сусрет са нашим (п)огледима потресала трема. И да је у необично интезивном страху дочекивала шкрипу „табли“ , које у Далмацији називају шалакутрама. Музику, коју је свако јутро мајка (за)почињала  отварајући те исте „табле“ на прозорима наше собе до Улице – била је главни концерт нашег детињства. Са чијих партитура је одзвањала мелодија, која је означавала равнотежу у надолажењу и повлачењу. Мог и братовљевог – Душановог. Тек касније почеће наша борба са превише учтивог и чак прилагодљивог Моцарта против сирово емоционалног Баха.
            У нашој соби до Улице владала је диктатура спаваонице. И њеног ероса  у експанзији. Математике и Поезије. Са великим дрвеним брачним креветом, трокрилним гардеробним орманом, наткаснама и окрлуглим столом, који се није видео од велике корпе за веш. Подигнуте на кров наслаганих књига: Достојевског, Толстоја, Тесле, Миљковића, Хајнеја, Гетеа, Еуклида, Берђајева, Брема и српских математичара Мирка Стојаковића и Милеве Првановић. Тај исти сто са својом овалном геометријом био је трон наше чистоће. Хигијене, која се са продорним мирисом веш-плава у тромом одразу бунарске воде супростављала влаги што је у Губчевој 3. нагризала зидове наше куће. Зидове наше „музичке кутије“ и тајне њене суверене библиотеке.
            Влага је била строго чувана тајна нашег сиромаштва. Зид плача пред којим смо се заклињали у Сунце. У прве гестове нашег „зидарства“. И то када смо влагу почели да истерујемо на Улицу. Обијајући мемљиве наслаге шалитре бранили смо собу до Улице тршчаним штукатуром. То су биле и прве фреске наше одбране оболеле животне средине.
            У соби до улице тако брањене учили смо снове, граматику, интеграле, архиктетуру Сервантесових ветрењача и Дисове стихове напамет.
            Када је умро отац нашу собу до Улице претворили смо у капелу у којој је он провео своју последњу униформисану-мајорску ноћ. Те ноћи влага се заувек повукла из наше собе до Улице. Одјездила је на Светог Николу некуда сама за нашим оцем. Брат и ја се више нисмо свађали у музичком пољу. Славили смо тријумф нашег зидарства. Слободног – слободни. А нашу собу до Улице ставили смо по заштиту „Велике ложе“ нашег детињства.