12. јануар 2017.

МОЛИТВА



ЗОРАН М. МАНДИЋ


МОЛИТВА
(Важан дијалог са мајком)

            Молити је дивно, говорила је мати, а још дивније пронаћи место молитви. Место на коме се не говори гласно, нити дише (пре)брзо. Место на коме узбуђења добивају господара у смирености. У разумевању потребе да се сагледају све чињенице о доброти и доброчинствима. Потреби да живиш без прохтева, који удаљавају од посвећења искрености
            Молити не значи деобу у осећањима између добра и зла. Између анђела и демона. Између оних, који се моле и оних других, који то не чине. Ни за себе, ни за друге.
            А, где пронаћи место молитви, још као дечак питао сам мајку. Да ли у „дебелим“ очевим књигама о војној доктрини, крстачким ратовима или подизању успомена на темељима сувишних бирократских црквених зграда? Или, негде сасвим горе. Где птице промичу слободно лебдећи у својим уписаним и неуписаним путањама? Где је неважна свака подела горњих и доњих простора на север и југ, исток и запад. На овострано и онострано. Где је време без људи једнако људима без времена.

            Не знам, рекла је мајка, али сигурна сам да не треба да се молиш ако ниси пронашао место за своју молитву. У себи. У победама и поразима налажења. Уписаних и не уписаних путања душе и срца. И Разума, који дечаче носи светло испред тебе.