15. јануар 2017.

ДУХ ПЕСМЕ


ЗОРАН М. МАНДИЋ

ДУХ ПЕСМЕ    

Дух песме је најближи
Духу ватре
Пламти и дими се
Својим лицем продире у погледе
Начичкане на сликама видика и
Оног што се зарива у његов пламен у
Дим његов
Све је с њим повезано у свести
Знаног и незнаног
Свесног и подсвесног
Смисленог и бесмисленог
Лепоту казаног мери тежином ружних
Речи
Укрцаног попут слепих путника на
Брод
Који плута несагледивим океаном
Језика
Нико за језик нема
Толико дара као што га он
Носи у сваком делићу свог постојања
Умни кажу да је питању
Фасцинација
Пророчка
Пренапрегнута сама собом
Сопством засебности ваздуха
Везама у неизрецивом
Поверењу нерођене
Плашљиве артикулације
Гласа
Који попут гласне мембране трепери
Не зависећи од никога и ичије


Моћи