ДУХ ПЕСМЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ДУХ ПЕСМЕ    

Дух песме је најближи

Духу ватре

Пламти и дими се

Својим лицем продире у погледе

Начичкане на сликама видика и

Оног што се зарива у његов пламен у

Дим његов

Све је с њим повезано у свести

Знаног и незнаног

Свесног и подсвесног

Смисленог и бесмисленог

Лепоту казаног мери тежином ружних

Речи

Укрцаног попут слепих путника на

Брод

Који плута несагледивим океаном

Језика

Нико за језик нема

Толико дара као што га он

Носи у сваком делићу свог постојања

Умни кажу да је питању

Фасцинација

Пророчка

Пренапрегнута сама собом

Сопством засебности ваздуха

Везама у неизрецивом

Поверењу нерођене

Плашљиве артикулације

Гласа

Који попут гласне мембране трепери

Не зависећи од никога и ичије

Моћи