15. јануар 2017.

Miroljub Milanović - Srbija , večno svoja



Miroljub Milanović
Srbija , večno svoja


                                                              Zoran M.Mandić: "Srbija u dubokim vodama"
                                                                         Zavetine MI, Bgd. 2015.

               
                Zbirku pesama "Srbija u dubokim vodama" Zoran M. Mandić najavljivao je u prethodnim pesničkim knjigama ali je tek sada dobila svoj konačni oblik.   U poplavi rodoljubivih pesama bez rodoljublja, mnogi savremeni pesnici na ovom motivu i tragičnim istorijskim okolnostima u kojima se Srbija našla u poslednje tri decenije, zauzeli su isplative i unosne društvene položaje koji će se srušiti čim vetar istinske književne analize njihovih dela oduva lažni nakit pa ostane samo kostur, tačnije ništa. Mandićeva zbirka , mudro i majstorski pisana , bez patetike i velikih reči , ostaće kao trajno pesničko dostignuće , umetničko svedočanstvo najvišeg reda o jednom vremenu.
                Zaokupljeni pesništvom pojedinih evropskih naroda , pežorativno nazvanim " evropejci", poklonici često sumnjivih pesničkih teorija i nejčešće odvojeni od stvarnosti , pojedini srpski pesnici zaboravljaju da je jezik na kome pišu i izlaze u svet srpski jezik , istovremeno i jedino sredstvo  kojim ostvaruju komunikaciju sa tim svetom. Mandić pesnik ne plaši se da bude izričit: " Uvek ću voleti svoj maternji jezik" (1.) Svestan da se " Pesma rađa u sebi u srcu" (2.) , i da je "Duh pesme ... / najbliži duhu vatre" (3.), da reči tek napisane stiču auru i tek se onda približavaju uzvišenom , duhovnom. Tako i gruba materijalnost biva ukroćena, privedena najvišem Sudiji na suočenju. Pesnik taj put prelazi lako , a s njim i čitalac ozaren svetlošću nepobitne istine.
                Okrenut Hristovom liku, u Mandićevoj poeziji nije slučajno pominjanje veličine Dostojevskove poezije , njene metafizičke dimenzije. Velike teme i ono što je najplemenitije u evropskoj književnosti u kojoj delo ruskog pisca zauzima visoko mesto, prisutne su i u pesmama ove zbirke ali uz obavezno isticanje jezika i njegove bitnosti za srpski narod. Pesnik "Srbije u dubokim vodama" zna da se istinom i najveće teškoće prevazilaze. Vera u poeziju , u njenu isceliteljsku moć , još jedna je njena važna odlika .
                Svestan vremena u kome vlada brzina pesnik će zaključiti: " Žurba je sudbina pesme... / Naelektrisani izlivi nestrpljenja / Nemar nad ćirilicom u eposi / nečuvenog nasilja engleskog jezika "  (4.).
Ali , povampireni " materijalistički svet" (5.), nikako nije opravdanje za pesnikovo predavanje ili uzmicanje, povlađivanje trenutnim hirovima vremena: " Kome se to / Za koga / mole srpski pesnici" (6.), da bi  zatim iskazao svoje uverenje : " Miran pesnik ne treba narodu / On ga svojim ćutanjem vređa " (7.).
Zato će , u drugoj pesmi napisati protivstih : " Jedan pravi pesnik je kao jedan život " (8.). Ovako oštri sudovi, istiniti bez ikakve ograde, ako se pažljivije proanalizira srpsko pesništvu u poslednje tri decenije, sem nekoliko časnih izuzetaka , nisu se mogli naći kod srpskih pesnika. Većina njih zadovoljila se postignutim i prepustila se letargiji, jalovom eksperimentisanju i otkrivanju već otkrivenog, zaboravljajući na svoje osnovno pozvanje i gubeći svaku vezu sa stvarnim životom .
                Izvučena na svetlost dana iz dubina pesnikovog bića , precizna u svakom stihu i sintagmi , moderna i metaforična , sa bogatstvom asocijativnih značenja, ritmički besprekorna , pesma " Srbija u dubokim vodama" doima se kao delo zbog koga pesnik celog života stvara i prima se kao dar Proviđenja. Tu je sve  : i  istorija i etos i nadasve duh Srbije .On vrhuni iznad svih nesreća vremena koje su je zadesile ukazujući na njenu bezvremenost i neuništivost. Srbija , " Kraljica svojih nesreća" (9.) kojoj je  "Bog podario tvrdoglavost " (10.) ,  " Ne libi se da pada i ustaje " (11.) , zato što su  " Duboke vode njen miraz" (12.). Ovako tačno i poetski nadmoćno sagledavanje udesa svog naroda, dijahronično i sinhronično , bez patetike i velikih reči , daje pesniku za pravo  da zaključi " Srbija  je večno svoja nacionalna / Narodna / Manjina i većina / Nema Srbije bez Srbije " (13.) . Poslednji stih , kao sentenca , sadrži sve što se može kazati. Zato i zabeleška * o datumu nastanka pesme  ( " u noći između 20. i 21. maja 2014. god.) nalazi svoje opravdanje u njenoj konačnoj realizaciji.
                U istom ključu može se čitati i pesma " Vožd"  koja ima podnaslov " Esej o visokim rečima". Vožd je u  srpskom jeziku visoka reč jer podrazumeva najveće što se može dati za svoj narod. Njeno značenje je mnogo šire jer je u nju ugrađeno narodno pamćenje i " Ta visoka reč sačuvala je i  povest / Narodnog i u narodu probranog ličnog  /  Dostojanstva " (14.).  Navedeni stihovi karakteristični su za Mandićevu poetiku : Pokrenuti luk od početne slike žrtve preobražen je u visoki ideal narodnog dostojanstva i  doveden do simbola  . Obične , kolokvijalne  reči zadobile su auru kao da su prvi put upotrebljene. To sa rečima može samo pesnik koji je njima potpuno ovladao.
                U pesmi " U koloniji " posvećenoj slikaru Miliću od Mačve Mandić će se zapitati: " Da li to idemo ili se vraćamo  / U nekoj drugoj formi " (15.). To večito odlaženje i vraćanje , taj večiti krug od prošlosti ka budućnosti i budućnosti koja će postati prošlost, čije će postojanje označiti samo druga forma , pitanje je koje postavljaju pesnici u svim epohama i na koje ne nalaze odgovora , nezaobilazno je i u Mandićevoj poeziji. Prošlost se ne sme zaboraviti jer " Od pamćenja se možeš koliko toliko / Skloniti ali iz ropstva zaborava / Nemaš kud " (16.). Za pesnika , zaborav je sinonim za smrt. Otuda je pamćenje , makar i najstrašnije , uvek bolje jer omogućava izbor. Pesnik " Srbije u dubokim vodama " zna da je život ono najveće što čovek ima i da do duhovnosti može dospeti samo onaj koji ga je u potpunosti iskusio. Kao i Srbija kojoj duboke vode ne mogu ništa i koja iz njih izranja duhovno uvek jača i nadmoćnija.


12.04.2016.