15. јануар 2017.

VAN GOGOVA STOLICA PORED FROJDOVOG KAUČA




ZORAN M. MANDIĆ

VAN GOGOVA STOLICA PORED FROJDOVOG KAUČA

            Poziv na pisanje ovog teksta stigao mi je iz misterioznog trenutka sećanja, koje mi se,  s vremena na vreme, bezobzira na stanovite vremenske razlike u lavirajućem poretku opstrukcija godišnjih doba, otvara usred sna. I to onog, koji sam nakon buđenja, mogao da zapišem, pa čak i komentarišem. A, sve to, kao “pokretni praznik” famozne “istorije okvira”, koja se zavodnički u mojoj glavi vrzma nekoliko decenija i tera me da je, bez emocija, ravnopravna napadam i branim od nje same, uz mogućnost da je ponekad izvedem u šetnju po beogradskim kafanama, naročito onim, koje se tiskaju u i oko kvarta Palilule. Iako, takva očekivanja teško padaju piscu koji ima decu, svaki put sam nastojao da u promišljanju sudbine tačnog broja pretpostavljenih božijih okvira dodam nešto iz disanja svog mišljenja. Ali da se vratim osnovnoj ideji ovog teksta.
            Zašto Van Gogova stolica i Frojdov kauč iz opisa jednog mog sna? Da li je žrtva varke sećanja sanjač, ili njegov dvojnik, onaj koga je Konfučije, u trpezariji Pakla, učio kako se, umesto, uz pomoć setova: viljušaka, kašika, noževa i čačkalica, hrana mora uzimati parom štapova dugih dva i po metra?  Ne znam! Međutim, moje neznanje o misterijama sećanja krcato je slikama. Reč je o slikama bučnog kolorita u kojem se ritmovi nijansi, naročito žutih i belih tonova, pretvaraju u milosrdne zvuke violina, koje u večernjim časovima, u društvu sa bis gitarama, odlaze na Konfučijeva predavanja, ali u trpezariji Raja.

            Na jednoj od tih slika prepoznao sam sebe u obilasku Muzeja reprodukcija, kopija i falsifikata. Zapanjujući je podatak o veličini Muzeja koji se prostire na površini većeoj od one koje zauzimaju Srbija i grad Njujork. Izložbeni prostor muzeja se prostire horizontalno u jednoj liniji bez lavirinta sporednih prostorija. Na belim zidovima okačene su reprodukcije formata 5 x 10 metara, koje se svakih dvadeset sekundi smanjuju na format ogledala 180 x 120 cm. Reč je o radovima 50 grešnih umetnika, od kojih se 25 hrani u tršezariji Raja, a ostali u trpezariji Pakla. Svakog dana dvoje od njih dežura u Muzeju na način što jedan sedi u stolici Van Goga, a drugi leži na Frojdovom kauču. Njima je tokom dežurstva zabranjen svaki razgovor, kako između njih samih, tako i sa posetiocima, koji izložene eksponate obilaze u društvu Konfučija. Tokom mog boravka u Muzeju nije bilo drugih posetilaca, a na mene čak ni Konfučije nije obraćao pažnju. Ignorisao me je u stilu kako to čini Bog u prodavnici ogledala. Nisam se ljutio. Uz  zvuke milozvučnih violina i šarmantnih bas gitara u farmericama smišljao sam priču o Van Gogu na Frojdovom kauču i o Frojdu u Van Gogovoj stolici, Ni u jednom od kasnijih snova nisam otkrio ko je od njih dvoje bio stanovnik Pakla, a ko Raja.