Unutrašnja priča GGK

                                    ЗOРAН M. MAНДИЋ УНУТРAШЊA ПРИЧA ГГК

Zoran M. Mandić

Unutrašnja priča GGK

Na početku.

Unutrašnja priča je jedno od najvećih božijih remek dela.Duboko sklonjena, ontološki zakačena, negde unutra, odoleva objavama detalja čulnih registracija. O njoj nema podataka čak ni u šifrovanim pojedinačnim genom- kartama o kojima je zabeleženo mnogo banalnih zapisa u zapadnjačkoj priči o DNK-a. Dostojevski je uzgred, u jednoj od crtica svojih dnevničkih zapisa, pomenuo značaj unutrašnje priče, ali i kod njega je taj pomen ostao, samo, na fonu nedvoršenog traga margine, kao jednom tamnom reviru zabravljenog teksta ljudske duše. Darvin i Frojd su, u svojoj  književnoj netalentovanosti, potrošili mnogo vremena u traganjima za njom, ali su o tome ćutali kao zaliveni, verovatno zato što u razumevanju dalje od naslute nisu mogli da prodru. Unutrašnja priča je veoma bitna za svakog pisca, koji pristupa gestovima autobiografskog ispovedanja.Bez dosluha sa njom poezija gubi smisao i deluje veoma smešno u poslovima žanra koje nadničarski obavlja u obdukciji proze. Pisac, bez nedovršene priče, liči na traljavog hodočasnika, u kome je sever zamenio mesto sa jugom, a istok sa zapadom. Traljavim hodočasnicima sunce se u glavi rađa  na pogrešnom mestu. Zbog te pogrešnosti surove zime urušavaju skokovite linije kretanja svakog takvog hodočasničkg duha kretanja, pretvarajući ih u tragikomične figure predstave misija izgubljenog vremena. I njegovih fusnota i fajlova.

        Gospodin Geometar je, pre odlaska za koordinatora regionalne komore sušara za žitarice i krupnu rečnu ribu, radio na deponiji jedne seoske biblioteke. Više od trideset godina  intezivno je gnjavio ljude pričom o sakupljanju knjiga od kojih nije ni jednu pročitao. Unutrašnost te priče ličila je na prljavu masnu krpu sa kojom je pred gostima ubijao muve okupljene po ostacima hrane na stolu za kojim su oni strpljivo slušalački sedeli. I pili rakiju, koju je Gospodin Geometar (u daljem toku teksta GG) pekao od nerazvijenih salašarskih prskanih šljiva pokajnica. GG-ova pokajnička rakija imala je klasičan miris alkoholne nepodnošljivosti, a pekao ju je na farmi mačaka, koje su krvnički kresali mačori iz susedstva, tako da se «stanovništvo» farme iz meseca u mesec enormno uvećavalo. Nekoliko puta godišnje kao i miševi. U letnjem delu godine dvorišni vazduh na GG-ovoj farmi mačaka nadvisivao je oštar miris nepodnošljivosti GG-ove salašarske rakije. Na farmi mačaka GG je uzgajao i kišne gliste smrdljivice zbog čega je, kao regionalni koordinator pomenutih sušara,  započeo Četvrti svestski rat sa komšijama iz advokatske komore i uprave prihoda.

        Pre Četvrtog rata GG je, kao student geodezije sa osvrtom na tehnologiju spašavanja šećerne repe u zimskom periodu, živeo u glavnom gradu jedne susedne fašističke zemlje. U toj istoj zemlji važio je za najvećeg kritičara zapostavljene higijene u studentskim menzama. Zbog svoje kritačarske upornosti strani studenti iz Mozambika, Bijafre i sa Sejšelskih ostrva, izabrali su GG-a za predstavnika ekspresionista u odboru za impresionizam Studentskog saveza susedne fašističke zemlje. GG ih je, danju i noću, zastupao na basnomorfnim turnirima bajkopisaca i studenata sa oštećenim sluhom. GG je taj posao obavljao za dnevnu naknadu, koja je mu je naturalno isplaćivana u mleku i konzervama od konjetine, pa je ubrzo, zbog takvog karaktera naknade, dobio nadimak GG Konj, ili skraćeno GGK.

        Nakon odsluženog vojnog roka, u istoj susednoj fašističkoj zemlji, GGK se zaposlio u jednoj salašarskoj sušari sitne rečne ribe. Nakon žestokih intervencija domaćih riboljubaca primljen je, posle odsluženog vojnog roka, na posao kao pripravnik. Uz posao dobio je i mesto za spavanje u jednoj od boljih salašarskih baraka bez kupatila. Predočeno mu je da je kupanje u sopstvenom znoju delotvronije od svakog drugog kontakta sa bunarskom vodom. U to vreme oskudevalo se u hidroforima za vodu i u agregatima za struju. Znoj i mrak su morali da se poštuju. Druga mišljenja i zahtevi su bili zabranjeni. Čovek je snove o komforu morao da krije, ili da ih se javno odrekne.

        GG je, ubrzo posle vojske, izašao na glas. O tom publicitetu pisale su provincijske novine. U jednom od tih napisa moglo se pročitati kako se GGK na sastanaku salašarske ćelije antifašističke partije odrekao svojih snova o komforu i svog sećanja na studentske dane provedene u glavnom gradu susedne fašističke države. Pisalo se mnogo o transu u kome je  GGK mahanjem ruku perfomanski izveo svoja odricanja. U znak zahvalnosti direktori su GGK-ovu baraku, iznutra i spolja, ofarbali u plavo, a i dodelili su mu i broj 007, bez koga nije više mogao da dolazi na posao, niti da ulazi u plavo ofarbanu baraku. Broj 007 GG je morao da crnim flomasterom, ispiše na čelu, ili na leđima. Bio je likovno označen, mada mu je ista nametnuta oznaka.

        Vreme direktorskih povlastica je tako GGK-a fizički deformisalo, pa je ubrzo, sa tom deformacijom, izašao na glas najatraktivnijeg modela savremenih srpskih karikaturista, koji su se na konkursu za veliku Žanomnijevu nagradu, natpevali u procesu vizuelnog imaginiranja spoljne priče sveta. Trka i otimanje oko modela GGK ličila je na čuveni “krstački rat», koji je vojska Nezavisne konkurencije, na čelu sa šefom Kolumbovog pomorskog kabineta, započela u 16. veku n.e. GGK u početku nije ni slutio sa koliko sreće su mu se otvorili novi vidici u njegovom egzistencijalnom vilajetu. I, ko zna kako bi i da li bi došao do tog saznanja da ga jednoga dana u njegovoj plavoj baraci nije posetio izvesni slobodni menadžer komunikacija – SMK. Već na prvom susretu SMK je GGK ponudio savete za njegovo buduće kretanje u žvotu uz uslov da o toj saradnju potpišu ugovor u kome je SMK utvrdio visinu svog honorara od 15%, a koji bi se obračunavao od osnovice cene naplaćivane navalentnim srpskim karikaturistima i aplikantima velike Žanomnijeve nagrade. Prvi milion dinara GGK je za nepuna tri meseca zaradio od četvorice srpskih karikaturista. Jedan od njih Mirko Žan Pjer je GGK obećao i deo od novčanog iznosa velike Žanomnijeve nagrade. U jednoj od digresija ove priče postoji i zapis po kome je Mirko Žan Pjer te godine i dobio veliku Žanomnijevu nagradu i to u iznosu od pet miliona dinara. U pomenutom zapisu ne stoje navodi od delu novčane nagrade koji je po obećanju laureata pripao GGK.

        Stanje teksta ove biografske proze pružilo bi se u nedogled i pretvorilo u reku pasusa da je GGK umeo da prodaju izdavanja svog modela pretvori u «švedski sto» pored koga bi se okupljali i mnogi drugi kupci, a ne, samo, karikaturisti. Zbog tog neznanja njegovo primitivno ponašanje oteralo je od “švedskog stola” mnoge: psihologe, portretiste, pisce horoskopa, biologe, političare, savetnike i kolumniste. Jedan od incidenata koji je GGK,model sa ušima do temenskog vrha glave i sa nosnom pikinom do pupka, učinio pored svoga “stola” prekinuo je rad na toku ove priče. Prekid je nastao u trenutku kada je iznervirani GGK nesmotreno i nevešto pucajući iz lovačke puke na jednog psihologa – pogodio u glavu svog nesretnog partnera SMK. U jednoj od digresija ove priče postoji zapis da je nesretni SMK preminuo od povreda glave zadobijenih GGK metkom namenjenim nekom dosadnom psihologu.  Nedugo posle SMK smrti GGK je uhapšen. GGK je umesto u zatvor smešten u psihijatriski Institut za promatranje ekscentričnih antropoloških pojava. Na čelu tog Instituta u fotelji direktora sedeo je psiholog koga je atentator GGK promašio.

        Autor ovog teksta nije imao nameru da se bavi rezulatatima psihijatriskog promatranja GGK, niti dnevničkim zapisima direktora Instituta na koga je GGK pucao. Bavljenje tom temom ugazilo bi duh ove priče i promašilo njenu osnovnu temu, a to je sažimanje teksta o unutrašnjoj priči.

        

 Na kraju!

        Da, postavlja se pitanje – Šta je unutrašnja priča. Da li književno sivilo postmodernista, koji bi se u ovom tekstu, na mestu njegovog autora, bavili Frojdom, Jungom, Adlerom, Dostojevskim, pa i Čehovom, navodeći nizove citata i “citadela” iz njihovih knjiga, ili zaključak po kome ona ne postoji kao književna tvorevima. Borhesovac Zoks bi verovatno stao iza tvrdnje da je tajna unutrašnje priče vezana za “sveto ogledalo”, koje u svakom ljudskom modelu povezuje analizu sa sintezom unutrašnjih učesnika praznog skupa ljudske duše, tužno priključenje na metabolizam, posesivnost, šećer i seksualne fantazije.Unutrašnja priča pojedinca je uvek u dvorištu gomile koja ga prijateljski ili neprijateljski okružuje nelogizmima i aspiracijama konkurencije. A, to prilično podseća na tvrdnju jednog protestantskog sledbenika koja glasi:”Prodorom u sopstvenu psihu čovek postaje samoubica.”

         I konačno u poslednjoj digresiji ove priče stoji navod iz koga se može saznati da se u psihijatriskom Institutu za promatranje GGK ubio skokom sa sedmog sprata njegovog zatvorski izolovanog zdanja. Da li je tim gestom GGK skočio u ambis svoje unutrašnje priče, pitanje je koje ovaj autor (p)ostavlja čitaocima i to bez obaveze da na njega odgovore.