13. јануар 2017.

Душан Стојковић - КРИТИЧКИ ПРИКАЗИ О КЊИЗИ ПЕСАМА "СРБИЈА У ДУБОКИМ ВОДАМА" ЗОРАНА М. МАНДИЋА



КРИТИЧКИ ПРИКАЗИ О КЊИЗИ ПЕСАМА СРБИЈА У ДУБОКИМ ВОДАМА ЗОРАНА М. МАНДИЋА


ТРЕЋИ ПЕСНИЧКИ ЗАВЕТ


            (Зоран М. Мандић, Србија у дубоким водама, Заветине: ми, Београд, 2015)

            Библиотека у којој је штампана збирка о којој пишемо започела је своје трајање двема антологијским песничким књигама двојице српских антологијских песника. После Псовке Александра Лукића угледала је светло дана Србија у дубоким водама Зорана М. Мандића.
            Ово је двадесет прва Мандићева поетска збирка. Претходиле су јој следеће: Кораци сумње (1971), Путник и његова невоља (1976), Опекотина (1980), Упуство за опстанак (1982), Каринска тројства (1987), Читаоница (1989), Нишан (1990), Бизарна математика (1991), Цитати (1992), Наспрам чуда (1994), Крај сезоне и друге песме (1995), Цитати и друге песме (1996), Нисам никада написао песму коју сам могао да напишем (1997), Апатин и песме од пре (1998), Усеклине, прозор (2000), Нестварни штафелај (2005), Мали (п)огледи (2006), Бог у продавници огледала (2010), Оквир (2011) и Кафкина фонтана (2012). Од самог почетка свог песниковања песник је писао битно другачије од свих осталих наших песника, сасвим самосвојно, и, једнако, добро. Био је глас који је требало да се надалеко чује. И чуо се. Био је читан и ишчитаван и антологизиран, али нипошто не довољно, јер био је, и остао, један од најбољих песника које савремена српска поезија има.
Све што је Мандић створио има заједничко језгро и представља целину која се мора пажљиво ишчитавати пошто је свако читање на прву лопту нужно сиромаши и, вероватно, погрешно разумева. Вредност певаног, међусобно „дозивање“ самих песама, асоцијације које се гранају и лајтмотивски круже Мандићевим литерарним опусом, суштинска промишљеност (о)певаног, иронијски поетски дискурс, метафоричност која се не бори него симбиотички сраста са метафизичношћу, аутоцитатност, цитатност која није повлађивање и слеђење оствареног већ непрестани сукоб са наведеним које у новом контексту, не ретко измењено, оно од чега се „пошло“, ставља на главу, јесу основне саставнице његових песама. И ових најновијих.
Сам наслов најновије Мандићеве збирке очигледно је искошен, онеобичен. Њиме се вели не да је Србија на великим водама, већ да она у њима бива. „Померањем“ предлога офантастичује се реално. Исто се збива и у песми по којој је читава збирка насловљена. Она се налази отприлике на самој средини збирке, у њеном срцу. (Збирка се састоји од тридесет шест песама нераздељених на циклусе, а ова песма је двадесет друга у њој.) Иницијална каписла за њено стварање могле су да буде поплаве које су задесиле нашу земљу, али песник у песми не пева о њима. Ова Мандићева песма својеврстан је, сасвим смирени и метафизиком натопљени, „ехо“ чувене – сада поприлично оспораване – „Србије“ Оскара Давича. Клицајући и уздигнути, набрајања и апострофа препун, тон Давичове песме, замењен је, пригушеним, метафизичком језом прожетим, болним дрхтајем песмотока Мандићеве. У њој се пева и: Србија је краљица својих несрећа / Одзвон српске трубе је недостижна / Мелодија за којом је патио Вагнер. У набрајању онога што Србија има пристиже се и до: Србија има уплашене интелектуалце / Академике од папира / Траљаве политичаре и / Јадне неписмене песнике / Вашке и шуге. Песма се окончава ванредним стихом, пуним зебње и страха да би сасвим обрнуто могло да буде: Нема Србије без Србије.
Симболички посматрано, вода је, као први облик материје, почетак и крај свега у свемиру. У непрекидном је боју с ватром с којом ће се на концу сјединити. Вода и ватра два су основна праелемента који непрекидно струје, жуборе и пламсају у стиховима ове Мандићеве збирке. Гастон Башлар нас, у својој фенеменолошкој студији Вода и снови, подсећа како је Уисманс за воду прибележио како је она меланхолизујући елеменат. Из читавог Мандићева песништва веје густа меланхолија. Вода – подсећа нас поново Башлар – је та која укршта слике, снабдева их метафоричком ауром. Као основни симбол последње засада Мандићеве збирке она управо то чини.
            Песник се клони риме, али не и звучних стилских фигура којима се остварује особени, густи ритам. Ево примера за праву „експлозију“ сонанта „р“: Све рано најраније је на длану као / Рана („У колонији“). У песмама је присутно, готово каскадно, „слагање стихова“. Мандић прибегава честим анжамбманима, апострофирањима и особеном ломљењу стихова.
            Неколике речи, нимало случајно, написане су с великим почетним словом. Оне песмама подарују особену динамику. Не отпочињу сви стихови великим почетним словом те и то доводи до особене игре која исходи унутрашњом динамизацијом самих песама. Налазимо у њима неколике (потенцијалне) неологизме: завођа, нађош, нећко, прођош, самомасажа, самообешен, танконожац... Мандићево ломљење – овај пут „унутрашње“ – речи, али такво које им приуштује амбивалентност, илустроваћемо неколицином примера: ген(и)ја, пре-рачун, про-ток...
            Стихови су дужи, само привидно наративни. Типична Мандићева песма познаје офантастичење које се своди на мали помак: опева оно што истовремено и јесте и није, као да је сневано, али се притом о сну не пева тек пошто се он одснивао, већ усред њега, из саме његове сновне магме; пред нама је покожица сна, њено дрхтање и таласање... Онострано се преплиће с метафизичким. Нуди се необиблијска поетска "прича". Песнички склада Трећи завет. Користе, најчешће прикривене, асоцијације на библијску грађу. Веома често, и буквално, из Мандићевих стихова (п)осматра нас Бог. Његове песме покушај су успостављања дијалога са њиме.
У свакој Мандићевој песми се бар наслућује, ако није и стварно присутна, метафизичка аура. Готово да их одликује особена антисликовност. Мандићеве песничке слике су менталне, психолошке. Постоји "лепљење" слике испод слике, слика у слици, нешто колажно. Вишеслојност слика доводи до тога да у њима нема јасно одељених површине и дна: све је и дно и срце слике истовремено. Наводимо неколике онеобичене синтагме: ушију умора („Журба бегунаца“); успаниченим водама („Србија у дубоким водама“); „Очи кише“ (наслов песме); пену умних киселина („Укус промене“). Потом и песничке слике: У нередигованом речнику имена / Дунав је на платном списку одабраних / Фуснота / Старог и Новог завета („Дунав“); Посрћем у биљкама немоћан да истерам / Животиње из себе („Заборављени пратекст“); Сам се себи догађаш (Исто); Његов осмех завршио се у / Ваздуху / Међу стаблима орезаних слика („Трен“); Спуштени поглед даха / Незадовољног ритмом дисања („Јесен“); На самој ивици кретања је застао / покупивши сенку спалу са свог / Умора („На ивици“); Вожд је / У српском језику симбол / Лингвисти би рекли синоним фигуре за / Високу реч („Вожд“); Тело кише нестаје у пољупцу са земљом / [...] / Она је човек („Очи кише“); Свака пролазност је блиска („Две хиљаде двадесета“). Типична Мандићева песма-слика спој је бошовске густине и пакленског визуелног пламтења и магритовске титрајуће телесности, окамењености у лебдењу. Оне су писане / сликане процедуром мишљења. Језик (писан великим почетним словом) ових песама суштински се разликује од уобичајеног. Изговорено садржи и неизговорено; и једно и друго у језгру су лирског тока свести, контролисаног бризгања поетских слика. Песник не означава и не тумачи, већ синтетички гради, али тако што показује и оно што лебди у сну, не стиже до изговорености, објаве.       
Постоји у овим песмама несумњиво и аутобиографски слој. Читава ова збирка делом је велика песма о Мајци и, посебно, Брату. О себи у њима, једнако као и о њима у песнику.
            Песник открива Достојевског, Кафку, Фројда, Борхеса и ине као оне са којима је у непрекинутом песничком дијалогу.
Веома је присутан, максимално разигран, једнако тако и онеобичен, поетички слој унутар Мандићевих песама: Романи пате од историја података од / превелике чежње за ситницама стајања / настајања и престајања света илузија / неверника / Песма се рађа у себи у срцу из кога је / Христос изашао на путу за Јерусалим / Тако је рођена логика говора / [...] / Нема логике у подизању зидова између / Старог и Новог завета / Савршенства немају граница / [...] ... срце је / једини узор / Узор Христосове логике говора и / Достојевскове поезије поезије („Роман у настајању“); Дух песме је најближи / Духу ватре („Дух песме“); Журба је судбина песме („Журба бегунаца“; журба је – напомињемо – уз Бога једна од најфреквентнијих речи ове збирке); Песници се увлаче у тишину (Исто); Поезија није гарант постојања лирског / места у пратексту („Заборављени пратекст“); Поезија се свела на / Поезију / Бесконачног низа / Испричаних прича („Предграђе“); Један прави песник је као један живот („У колонији“; овај стих је несумњиво гномски); Миран песник не треба народу („Миран песник“); Порицање сопственог језика / Симетрично је порицању Бога („Увек ћу волети свој матерњи језик“).   Поетичка песма „Pereat“ врви поетичким идејама / сентенцама: могу се писати песме са старим идејама; Поезија је спој пиргова / Срца и ума; ... прави песници / Читаоцима праштају а себи никада; Зато је најбоље истраживати дубоке поноре / Песника у његовом делу па и у избору / Смрти писања и читања / Песник треба да се руководи сопственим укусом...
За Зорана М. Мандића, као што се вода огледа у ватри а ватра у води, и поезија се у музици огледа и vice versa. Поезије без музике нема. Међу њима све је размеђено. Савршенство је лишено свих оквира и граница, а да је тако сведочи нам надасве новозаветно поље музике („Роман у настајању“). Музика остварује савршенство тако што се дистанцира од / Лингвистичког парадокса речи и њеног / умрежавања у сивило досаде реченице („Заборављени пратекст“).
 Цитирамо исцела песму, једну од најкраћих у збирци, „Миловање“, е да бисмо показали како изгледа типична Мандићева песма:

Само
Да се речи не распадну
Да се не повампире гласови
Који им савез чине
Где би се предњонепчаном и
Задњонепчаном тугом
Где са Језиком
О распаду се прича
О смаку света у којем
Незадовољствима смак призивамо
И сујеверјем ватру тумачимо
Не знајући како се ватра гаси
Ко ће ми помоћи да не говорим
Одзвања космогонијски крик
Један од нас двојице мора отићи
Узвраћа Господар распада
И у реч
Распалу ме претвара
Не бој се
Поручује Бог
Ја сам увек на правој страни
Запевај ако можеш још једанпут
И пусти Смрт
Да те милује

Морају се пажљиво прочитати, раније написане, Мандићеве песме „Гумиљов“ и „Носорог“. Антологијске су, ван сваке сумње: „Вожд“ (поднаслов јој је „Есеј о високим речима“), „Београд“, „Поглед са пања посечене празничне шуме“, (наведена) „Миловање“, (насловна) „Србија у дубоким водама“, „Преписивања биографије из заборава“, али и многе друге. Грађене су својеврсном лирском математиком.
            Зоран М. Мандић још једном, и једнако успешно као и пре, показује како га никакве границе које постоје између књижевних родова и жанрова ни на шта не обавезују. Не допушта им да га робе. У његовим песмама много је, поред еминентно лирског, наративног, драмског, есејистичког... Промишљање које је у њиховом срцу могли бисмо условно одредити као мисао којим се опевано осећа. Једнако, и као осећања која су се у–мислила!
             

                                                                                                               Душан Стојковић