14. јануар 2017.

ДУБОКЕ ВОДЕ МАНДИЋЕВЕ ПОЕЗИЈЕ - Милица Миленковић


                              Критичка тумачења - Милица Миленковић                    
                                                
Милица Миленковић

ДУБОКЕ ВОДЕ МАНДИЋЕВЕ ПОЕЗИЈЕ
(Зоран М. Мандић: „Србија у дубоким водама“, Заветине, Београд, 2015)

„Дубоке воде“ у које овога пута песничком речју урања песник Зоран М. Мандић, широк су дијапазон његовог литерарног узношења као контраста поменутом „урањању“ којим се призива „време“ као „нерачунато“ и Поезија као „најплаћенија спремачица предграђа“.
Лирски субјекат ове књиге, а то је песник и опсерватор садашњег времена, стиче се утисак, мотивско-тематски оквир воде и поезије као двеју дубоких релација, узима за простор свог песмовања, али и хронос збирке до кога се долази литерарним „ронилачким“ способностима читалаца.
Када у песми Трен испише коначни дистих: „Можда је тајна у тишини поезије коју сам/ Изабрао за његов вечни дом“ – песник, претходно приказујући мотив смрти камуфлиран сећањем, сном и заборавом, повезује ове две дистанце чиме упућује на јасан филозофски став о поезији као вечном животу, дакако о тишини поезије која призива сама по себи вечност.
Но са друге стране, овде пламене стихови који се тичу положаја поезије у времену садашњем где се поезија: „...свела на/ Поезију/ Бесконачног низа/ Испричаних прича“ (Предграђе); где „Треба се сетити/ разлога“ над столом за писање док у Јесен

Ветар журно разбацује смеће
У блато претворено опало лишће
Замагљен видик клизи са
Оронулих фасада
Облачни свод подстиче несаницу
На слици невољно лице песника
Над одложеном тастатуром
Компјутера
Дим цигарете савија
Неправилне кругове
На небу нечитак рукопис
Запуштених трагова из разних
Историја сумње
Спуштени поглед даха
Незадовољног ритмом дисања
Наизглед у дубокој води
Крије се
Јесен

Миран песник „не треба народу“, „Некоме воду носи“ и „Никада неће ући у историју/ Свога народа“.
Последњим цитираним стиховима и песмом Јесен, Зоран М. Мандић јасно спаја семантику значања воде и песме/песника/поезије. Тако песник јесте и „водоноша“ и онај који види Србију у дубоким водама.
Иако инспирисан немилим догађајима с пролећа 2014, дубоке воде Србије вештим песничким и стилским потезима пера добијају универзално значење толико да се њихов социјални карактер лагано и неприметно претвара у рефлексије достојне поетског говора ван наших граница, „ван казамата оквира“.
Сходно мотиву воде, још један мотив истоветног значења јесте мотив кише сјајно обрађен у песми Очи кише ванредним литерарним стиховима-сентенцом: „Филозофија кише је најпоузданија/ Историја пустињске религије жеђи“. Стиче се утисак да песник види „очима кише“ које су „увек на небу“, које „Опомињу човеков усахли/ Материјалистички разум“ те нас својим песмама опомиње и плаче над нама, над дубоким водама које се од толиког сливања суза уздижу до тачке опасности када се сламка спаса тражи и налази, јер „Србија не може тек тако да/ Издахне/ Да се удави у/ Успаниченим водама“ (Србија у дубоким водама). А сламка спаса за коју ће се ухватити песник-дављеник/читалац-дављеник, тражи Укус промене и коначно Увек ћу волети свој матерњи језик.
Ако је време одбило „...да се окачи на сказаљке сата за/ Мерење откуцаја срца“, оно је тиме добило посебан поетски став у Мандићевој поезији, онај став о нашем проласку кроз време, а не времена кроз нас; онај став о могућности контроле времена и његовог историјског таложења на дну дубоких вода до заустављања: „Заустављам песму и као/ Сваког јутра навијам справу за/ Буђење/ Треба и сутра са речима кроз пустињу“ (Укус промене). Песник Зоран М. Мандић и сутра ће својом изванредном социјално-рефлексивном поезијом и јасним песничким ставом збирке Србија у дубоким водама кроз жеђ наших посрнућа, призивајући нас  вишеслојношћу и вишезначношћу наслова и целе збирке поновном враћању, ишчитавању и урањању у написано. Отуда ће произићи и јасан став читалаца о улози ове песничке књиге у нашој књижевности, о њеном афирмативном бављењу социјалним збивањима са провокативно изабраним транспарентним насловом-метафором.

Тридесетшест песама својим транспоновањем значења и поетским узношењима, креативно ангажују и узнемиравају онога ко се прихвати читања. Дух песме, поезија, положај песника, страдање, смрт – неке су од тема стављене у калуп наше стварности, песнички обрађене кроз лупу актуелне духовно осиромашене стварности. На крају, ова књига сведочи о „немирном“ песнику који, по свему судећи, треба и нама читаоцима, и нашој књижевности и свом народу.