POSLE DVADESET I DVE GODINE

ZORAN M. MANDIĆ

POSLE DVADESET I DVE GODINE 

 (Prilog kritici toaleta čistog i praktičnog uma)

             Sajmovi knjiga, kao i niz drugih sastajališta u nas i u svetu, najviše pripadaju javnim trač-sedeljkama, na koje se dolazi da bi se «stvari» književnih činjenica uvrnule, zavrnule i prevrnule u korist iracionalnih «književnih mozgova». Onih, koji iz svoje marginalne i autsajderske posrednosti žele da deluju neposredno, bezobzira na odsutvo svesti o njihovom, ne samo, takvom delovanju, nego i prisustvu tamo gde im nije mesto. Na kome zagađauju prostor koji nepotrebno zakrčuju. U tim i takvim dešavanjima beogradski Sajam knjiga nikada nije zaostajao i manjkao. Posetioci iz raznih provincijskih i velegradskih sfera, uglavnom, na sajmove knjiga, dolaze sa bagažima nekakvih knjiga, objavljenih kod izdavača, koji nisu uspeli da obzbede novac za zakup štandova na kojima bi se kupci njihovih sumnjivih usluga predstavili i provomisali svoje literarne trice i kučine. Zato je prava sreća kade se, posle više od dve decenije, na sajmovima knjiga obnove susreti, kada se, u magičnom trenutku pojave, širom otvore zamandreljena vrata sećanja i kroz njih šiknu slike prethodnog vremena sa drugim kulturama govora, dijaloga, oblačenja i objavljivanja. Energija tih susreta neobično je profilisana u arhivima stanja svoje skrajnutosti, pa otuda i oduševljenje u svedočenju njenog oslobađanja iz ralja zaborava i nepažnje sećanja. A, kada se sve to dešava u pokretu, na nogama i probijanjem kroz gustu posetilačku gužvu, osećaj zadovoljstva naglo izmiče svojoj kontroli i prerasta u emocionalni šok. U neko čudno ispunjenje čula upalama i priraslicama emocija, kao u filmu U zadnji čas Etora Rikarda Arete.

             Nepatetična slika jednog takvog slučajnog susreta na ovogodišnjem beogradskom Sajmu knjiga okrznula je potpisnika ovog teksta pojavom Igora Mandića. Ona se začela nekada, pre dvdeset i dve godine, u Osijeku. U vremenu koje se nazivalo misaonim zbog brojnih tegova, koje mu je istorija okačila o vrat, da se previše ne bi uznosilo i sagibalo u pamćenju obračuna i kompromisa. Kako primata imena jezika, tako i njegovih fusnota iz kojih i danas duvaju divlji vetrovi u poravnanju rupa od granata gramzivosti i nečasti.

             Da, on IM je, na trenutak u velikoj žurbi  zastao, da bi u istom trenu panično nastavio potragu za najbližim toaletom, i sve to uz škrti alibični komentar – Vratiću se. Onaj, kome je taj komentar bio namenjen sa zakrivljenim prepolovljenim osmehom, nastavio je gustom prolazničkom putanjom svog kretanja. Nije se okrenuo, ni da uzvrati, niti da pogledom isprati paničnu potragu za toaletom. Prva slika, kao u Čehovljevim jednočinkama, ostala je kratko da leprša u napetoj naduvanosti sajamskog polovnog vazduha, da bi nestala brže nego što se pojavila. I ko je taj Igor Mandić da bi prve slike patile zbog njegove potrebe da nađe toalet. Ko su, uopšte pisci, pogotovo oni samozvani postmoderni kontrarevolucionari koji zavide Igroru Mandiću što je u zadnji čas u velikoj sajamskoj gužvi našao svoj put do toaleta.

            Toga dana na malim i velikim štandovima srpskog knjigotavorenja najviše su se šepurili pisarčići iz raznih njenih pokrajina, dijaspora i enklava. Bože, tiho mi je šapnula na uho jedna mlada pasnikinja, kako su kreature uvek ružne i to mnogo više od jadnih nepušača. Naravno, da je ona pokušala da se naruga i neuspešnim «liturgijama i misama» nekih savremenih neoboženih pisaca koji, čekajući poziv iz Stoholma, uporno nastoje da svetsku književnost pretvore u aforizam. I nastane u njemu svoju književnu «večnost”. Ne znam, koliko je trajalo pražnjenje Igora Mandića u jednom od sajamskih toaleta, ali sam ga u jednom trenutku ponovo ugledao što je bilo dovoljno pomenutoj mladoj pesnikinji da nas svojim foto-digitalcem ovekoveči. I to prvi put posle 1989. godine, kada ona još nije bila rođena, a koje je godine Igror Mandić slučajno prisustvovao neslužbenoj promociji moje knjige pesama Čitaonica. Pokazujući mi snimak mlada pesnikinja je uzviknula – Pa na ovaj malo iskrivljenoj fotografiji ima mesta i za još neke likove. Da, odgovorio sam, na toj fotografiji nedostaju Josip Cvenić, urednik izdavačke delatnosti osiječkog Radničkog sveučilišta Božidar Maslarić i Ljudi na mostu Vislave Šimborske. Nedostaju naslovni portreti iz 1977. godine nedeljnika Nedeljna Dalmacija kao važnog dodatka splitske Slobodne Dalmacije, zagrebačke Revije OKO, splitskog časopisa Mogućnosti i ledene kocke moje crne Čitaonica u kojoj nažalost ne postoji ni jedan toalet.

              Zlobnici će, ako pročitaju ovaj tekst, reći da se tako ne piše o duhovitoj paničnoj potrazi Igora Mandić. I pored opasnosti za nastajanje takve mogućnosti hteo sam da zabeležim trenutak koji sve zabeleške, foto i sećalačke Beleške krize, čini ravnopravnim i korisnim za budućnost uspomenama u kojima je sve manje slobodnih mesta.

            Igora, verovatno više neću sretati, a i kako bih, kada će on posle naredne dvadeset i dve godine imati 94, a moja malenkost 83 godine. Možda će tada u «zadnji čas» ona mlada pesnikinja doneti neku drugu foto-vest. Popunjeniju malo iskrivljenu fotografiju i drugim likovima.

Beograd, 23. oktobra 2011. god.