14. јануар 2017.

КИНА




ЗОРАН М. МАНДИЋ

КИНА

Писац мојих прозних песама
Није волео путописе
Ужасавао се помисли да би на
Некаквом путовању могао бити заробљен и
Проглашен за шпијуна
А у великим милијардерским земљама
Шпијуни су леви и десни
Осуђивани на најтеже казне
Које су се јавно извршавале
Овим уводом Бог среће је помогао писцу
Мојих прозних песама да започне на
Други начин да
Гледа другачије да пева другачије да
Другачије одлази и враћа се у
Текст о Кини о
Земљи стешњеној између симбола и
Застава многих поређења из којих је
Увек успевала да измигољи
Било као метафора било као
Велик зид изграђен на самој граници њене
Тврђаве чула посвећених знању и
Вери у препород поретка идеја
Кина је живо биће маште које хода коме
Миленијумима полази за разумом да
Обесмисли сваки покушај разтајнавања
Историје напредовања у кључним
Тренуцима опстанка
Са Конфучијем или без њега
Са Комунистичком партијом која је коначно
Престала да смета цртачима критике успевања на
Литицама и трапезима Великог Кинеског Сна
Зато верујем да ћу некада завршити ову
Непутописну песму или ће она то сама
Учинити уместо свог писца увереног
Колико би ружно обојени свет претњи и уцена
Без Кине био неважан у својим

Унијама савезима и колонијама