Зоран М. Мандић у Апатину 1985.год, снимио Бранко Белић, фоторепортер НИН-а
ЗОРАН М. МАНДИЋ
ТАЈНА ПОГЛЕДА НА СЕБЕ
Поглед на себе увек је носио две тајне.
Поетичку и онтолошку.Тајну признања и тајну помирења. Стара је, готово
филозофска, истина да је најтеже признати оно у чему песник мора да се помири
са самим собом. Са духом тајне. Са пропустима, које је заобилазио у учењу
(само) поуздања. Мистерија његове психологије. Или, још боље, психологије
његовог мистерија.Рани радови песнику једнако су помагали, као и одмагали, на
прекретницама (раскрсницама, распутницама) када је морао да се приволи
одређеном концепту. Ставу. Оном, који је увек (не)решива (не)једначина, ако се
настоји да се остане свој. Да га не јуре у препознавањуизвора. У
препознатљивости његове личности. И ега позајмљеног субјекта. Нарочито, оних из
„краљевства заводништва”. На којима су се многи опекли опијајући се слаткошћу
његове „горке воде”. Исте оне, коју је најтеже, скоро немогуће, као и мучнину
(по)вратити. Еманциповати је собом. Тренутак, рецимо, уздаха, или издаха.
Песништво, оно право, као
математика, не трпи поводљиве извршиоце. Извођаче радова. Мислиоце. Оне, који
су се највише истицали у опонашању и присвајању (својатању). Поробиоце
сопственог ума.На леђа чијих осетљивих запремина су натоварили неподношљиве
терете и хипотеке: енциклопедија, лексикона, речника и есеја. Унаказјући
сопствену бистрину. И своје условно светодуховско окриље.
Ни у интригантском хоризонту
породиљског, таквим приступом нису остали чисти. Уместо браћа по мирису
сопствености постали су уљези у пољу: превара, доксографија, синкразија,
синтеза и још смешнијих крађа. Халабука, коју око њих шире разни „дувачки
оркестри”, само их још више раскринкава. И унижава у ономе из чијег корова ни
нос не могу да промоле, јер га немају. За оно што служи. И чиме једино може да
послује. Нити га могу имати у болести, која их је претворила у „заставнике” и
„официре” својих вируса и бактерија.
Бирајући по себи схватио
сам да је такав избор сложен, као људско око. Сујетан, као људско срце.
Непоуздан, као људско сећање.Тврдоглав као виртуелно стање памћења. А, и шта да
бирам када свесно живим у свету поетске фантазије. У поезији, која је увек у
свом мраку. На својој сићушној неосветљеној сцени.
Волим непоправљиви дух те
певнице. Суочавање са чињеницама осећања по којима је за сваки (и)збор
најважнији необрисан траг.
Нема коментара:
Постави коментар