08. фебруар 2017.

ТАЈНА ПОГЛЕДА НА СЕБЕ




 


Зоран М. Мандић у Апатину 1985.год, снимио Бранко Белић, фоторепортер НИН-а



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ТАЈНА ПОГЛЕДА НА СЕБЕ  

      Поглед на себе увек је носио две тајне. Поетичку и онтолошку.Тајну признања и тајну помирења. Стара је, готово филозофска, истина да је најтеже признати оно у чему песник мора да се помири са самим собом. Са духом тајне. Са пропустима, које је заобилазио у учењу (само) поуздања. Мистерија његове психологије. Или, још боље, психологије његовог мистерија.Рани радови песнику једнако су помагали, као и одмагали, на прекретницама (раскрсницама, распутницама) када је морао да се приволи одређеном концепту. Ставу. Оном, који је увек (не)решива (не)једначина, ако се настоји да се остане свој. Да га не јуре у препознавањуизвора. У препознатљивости његове личности. И ега позајмљеног субјекта. Нарочито, оних из „краљевства заводништва”. На којима су се многи опекли опијајући се слаткошћу његове „горке воде”. Исте оне, коју је најтеже, скоро немогуће, као и мучнину (по)вратити. Еманциповати је собом. Тренутак, рецимо, уздаха, или издаха.
       Песништво, оно право, као математика, не трпи поводљиве извршиоце. Извођаче радова. Мислиоце. Оне, који су се највише истицали у опонашању и присвајању (својатању). Поробиоце сопственог ума.На леђа чијих осетљивих запремина су натоварили неподношљиве терете и хипотеке: енциклопедија, лексикона, речника и есеја. Унаказјући сопствену бистрину. И своје условно светодуховско окриље.
        Ни у интригантском хоризонту породиљског, таквим приступом нису остали чисти. Уместо браћа по мирису сопствености постали су уљези у пољу: превара, доксографија, синкразија, синтеза и још смешнијих крађа. Халабука, коју око њих шире разни „дувачки оркестри”, само их још више раскринкава. И унижава у ономе из чијег корова ни нос не могу да промоле, јер га немају. За оно што служи. И чиме једино може да послује. Нити га могу имати у болести, која их је претворила у „заставнике” и „официре” својих вируса и бактерија.
         Бирајући по себи схватио сам да је такав избор сложен, као људско око. Сујетан, као људско срце. Непоуздан, као људско сећање.Тврдоглав као виртуелно стање памћења. А, и шта да бирам када свесно живим у свету поетске фантазије. У поезији, која је увек у свом мраку. На својој сићушној неосветљеној сцени.

         Волим непоправљиви дух те певнице. Суочавање са чињеницама осећања по којима је за сваки (и)збор најважнији необрисан траг.