ЗОРАН М. МАНДИЋ
УСРЕД ЗАСПАЛОГ ГРАДА
Усред заспалог града
бођоши падају као некад снег
бељи од самог себе
Са стране попут неког ко се скрива
међу нераскрченим стазама буднога ума
пребирам по сликама што ме додирују и
тиште у мом несну
У немогућности да не гледам слике
да их и сам не додирујем
Више се не виде велике сенке испод палих
бођоша
Из њих као са дна гроба допире тишина
непостојања
неко мртво стање ствари
мртво насред живе клонуле природе
Време
Време ми недостаје
да свакој додирнутој слици помогнем у нечему
у настојању да је одржи вид
да у будном уму пронађу делић сна за себе
за један други поредак ствари
за другачије уређене детаље
за више смисла у баратању свести о нечему
о ономе што свест уздиже у њу саму
записује је у светим књигама као нечувену
сензацију
којом мисао мисли о себи
без страха од подвала са намештеним играма
менталним и оним другим дубоко поринутим у
океан
Божије воље
Идеје Бога
из које је измилила васцела људска стварност
2.
Иако је време да одем
да променим место ваздуха
мирисе устајалих годишњих доба
варке у једноставном зеленом колориту траве
узаврелу полемику између окер црвене и цинобер црвене
боје
боје осећања за осећање
осећање осећања за језик гравуре
отисака памћења
свега историјског подигнутог на непоузданост
речи
записа иза
записа између
између крајности и крајносног
Не мичем
Нећу да одем тек тако или онако
Иако сам заводнички најављивао свој одлазак
пред онима који готово нимало не знају о
одласцима
ни о доласцима
Са њихових сатова одвија се онолико времена
колико је
на њима навијено
као ружна опклада за нешто
за шаку праха који ветар баца у очи
Не идем
Мисао је увек узор кретању у простору
А колико и како мислиш толико и тако
преваљујеш
пространство
уснуле градове на његовим равнинама
слободне падове дрвећа
сатирање њихових сенки
мучење са ветром и његовим расправама са
ваздухом
мерилом свих мера
3.
Прелазим у песму
као из једног у други воз
Боже како много волим возове
како ме опушта њихова непоредбена подршка
у кретању
у гесту
у гримасама
које поредбено спутавају моје тело
његово лице усклађено са лицем заводника
Многе су одаје у песми
тајне
тајне као
тајна рука
тајна вечера
Оне имају своја склоништа
своје јатаке
своје изворе воде и ваздуха
вентилационе и промајне системе
залихе смрзнуте и конзервиране хране
речи у замрзивачима и конзервама
Све је под контролом
као планета под сунчевом
Али како из песме у драму поремећених стања
уснулог града
палих бођоша
срушених сенки
васколиких некоректности којих се одрекао њихов
Творац
без коментара
образложења
правне поуке
поправног испита
конвенционалних садржаја за разумевање и описивање
Како остварити песму
без сведочења
о ономе о чему она сведочи
својим тајнама
својим тајним моћима
харизмом харизме
4.
Они који ме знају не виде ме
Они који ме не знају не гледају ме
Поглед је све сиромашнији
све напуштенији
Замор отвора га убија замором чекања
као да ураста у себе
у неку врсту укочености
статичну слику
на тужном крају свог краја
Песма не мора да се види
ни да се гледа
А и зашто када никада никуд није излазила
из себе
са свог поседа
из својих редова
ових и оних распореда читања
неразумевања
спасилачких послова логике
патетичних насртаја интонације
Песма је мета насред неба на чијим круговима
Бог вежба речи
Учи их спајањима и раздвајањима
у синусима и косинусима
у деспотским поступцима великих фигура метафоре
над малим фигурама које се баве занатима
нијансе и
много
много знају о свему што срамежљиво израња из
филозофије страха
као
филозофија тишине
усред заспалог града
закрченог палим дрвећем и њиховим сатрвеним
сенкама
спалим
под њим
као под покровом
на дну тишине гроба
Не идем
још је рано
Могу да ме виде
гледају
Нема коментара:
Постави коментар