08. фебруар 2017.

ШИНОБУС



ЗОРАН  М. МАНДИЋ

ШИНОБУС
(критика квалификатора)

            Ово није мали политички есеј, иако историјско сећање намиче његову квалификацију. У књижевним и списатељским пословима. Ускогрудним душебрижницима увек засмета дух квалификације који нису смислили „писци“ историје. Они који су историју скривали од историје.
            Сећам се да је моје прво путовање у приче започело на почетку студентских дана. Према Новом Саду. На тај пут кренуо сам шинобусом. Аутобус на шинама стигао је из Немачке. Као помоћ Србима. У улози дародавца тако се нашао субјект у историји монструозних бомбарадовања Србије. Њених људи и биљака. Школа и библиотека. Верских храмова и музеја . Пекара и болница. Свега што је један мали народ с муком стицао на свом историјском имању.
            Сваки пут, као студент, улазећи у шинобус осећао сам мирис великих и то, не само, српских страдања. И несрећа. Шинобус је, међутим, мирно клизио изанђалим шинама кроз те мирисе.  У мени. И вукао напред, као заборав. Као „нечиста крв“. Временом сам и сам почео да заборављам. Еротику мириса из грехова дародаваоца. Путовао сам и даље шинобусом. Заједно с другим студентима. Ранораниоцима. Пијачарима. Војницима. И Циганима. На истом путовању процвала је моја шинобуска проза. Њени призори са рађањем „прве зоре“ што се цикламично цаклила кроз широка прозорска окна шинске лепотице.
            Осећао сам међу тим призорима неку врсту размажене трансцедентне грознице. Исте оне која ме је обузимала с пажњом прозе која ми је долазила у сусрет. Мамећи ме историјом човека у покрету. Између „немачких дарова“ и „српских шина“. На имагинарној средокраћи између сећања и памћења. Описа и записа.
            Старост је шинобусе одавно узела под своје. А, и младост моје прозе полако оболева. Једино унутрашњи шинобуски призори моле ме да их не заобиђем у сећању. Јер, „писци“ сећања имају душу која недостаје „писцима“ историје.                 
            Шинобуси, зато не умиру, због писаца. Зар, не?

У Сомбору, 2007.