NEOBIČNO PESNIČKO SLIKARSTVO

ZORAN M. MANDIĆ

NEOBIČNO PESNIČKO SLIKARSTVO

(Nikita Stanesku: MUNJA I HLADNOĆA, izabrane pesme, KOV, Vršac, 2006.)

            Čitajući, posle velike pauze, ponovo, stihove NIKITE STANESKU (1933-1983), jednog od najvećih rumunskih pesnika, koji se na književnoj sceni pojavio 1960. godine pesmozbirkom Smisao ljubavi, u izboru i prevodu, sa rumunskog na srpski, Petru Krdua, koji je prevodilac naslovio MUNJA I HLADNOĆA ( Književna opština Vršac, 2006. god.,147. strana), nisam mogao, a da se ne setim pesme u kojoj rano preminuli Stanesku zapisuje da je «smislio tako zgodan način/ da se susretnu dve reči/ «, i da ponovo ne uronim među «znakove» i «čvorove” njegove poezije, u «preobraženje», koje je, baš ona, donela poeziji. Po sugestivnosti, ravna volšebnom pesničkom govoru s kojim je Stanesku naprečac postao nezaobilazni pesnik kontraverznog književnog sveta. I njegove alhemije u kojoj su, već, suvereno “poslovali” Pesoa i Mandeljštam, ili Frid i Herbert. U taj svet on je stigao, kao pozlaćeni anđeo da naslika veče, koje se spušta iznad kuća na selu, kraj njegovog rodnog Ploeštija. U kojima se, uz srdačan zvuk odlomaka reči, pribora za jelo i klokot pretočenog vina, odvijaju međusobna govorna presecanja neprozirnih sagovornika, sa kojima je Stanesku, u najgorem mogućem veku, stanovao u najotuđenijem mogućem srcu. I upravo te njegove slike ostaće dugo, dugo upaćene po tome što on na njima nikada nije, kao jedan od kraljeva pesničke slike, plesao pred prestolom Poezije. Niti je na njenim partiturama zapisivao note,kojima se tuga okrnjuje. Podsećao je da kamen nikada neće biti mek, niti će teći niz brdo života U kome nikada ljudsko, a pogotovo pesničko, oko nema pravo na slepoću. To moćno oko sveta, pisao je, mora videti kapiju svetlosti, čak i utrenucima kada se mrak zamrači. Raspevan i bujno retoričan, Stanesku je sa pažnjom mnoga prilazio svakoj odabranoj reči u svojim neodoljivim pevanjima o: prolaznicima i prolaznosti, o kraljevim i prinčevim konjima, ili o dopuštenju preobraženja da se bude bivši čovek. Onaj, koji savršeno razume “muku od lepote” i u njoj poput Svetog Jovana prepoznao da je strah, samo, neostvareni oblik radoznalosti, kao što je i «munja» drugo simboličko stanje «hladnoće».. Njenih okvira, što poput Mišovljevih magičnih oklopa, kriju dnevnike i kodove o: žudnji, strasti i bolu. O melodiji budućnosti. O cvetu i mučnini. S kojom je u nekom svom, zaista imaginarnom, finišu, Stanesku smislio tako zgodan način za susretanje reči u čijim sudarima procvetava zelena trava, a cveće se zatravljuje. I sve to u ogledalu “plementite praznine što probija ništavilo”. Ubrzani nepostojeći deo preobraženja što prolazi kroz smrt. Kroz metaforičko sećanje na vreme u kome je Stanesku bio Grk i živeo u klasičnoj Grčkoj. Sa Pitagorom, koji poput pesnika, uopšte nije prezirao piće, posvećujući se uz njega, upredanju i raspredanju prave linije, tako da je trougao kod njega bio pravougli trougao. Boreći se za finoću Pitagorine prave linije, Stanesku se, ustvari, u svojim stihovima suvereno, jezički i stilski, izborio za finoću Poezije, koja na partiturama svoje božanske Muzike, pridružuje i neobično pesničko slikarstvo u borbi protiv samoće i svih okvira, koji sputavaju slobodu ćovekovu, ali i slobodu Poezije, Muzike, Vremena, Oblaka i Preobraženja. Njegov duh modernog pesničkog jezika tom borbom overio je najsugestivnije pesničke munje i gromove na vrućom pristanu razgovora sa hladnoćom življenja i životarenja. I njeno beživotno klizanje niz konapac ambisa nad kojim se isto spušta veče, kao i nad Ploeštijem.

            Na Staneskuovoj kući poeziji ima mnogo prozora iza kojih isto toliko, čak i više, magičnih jezičkih soba i još magičnijih klasičnih lirskih odaja, sa pregšt obrazaca i stilskih verzija, u njima, pomoću kojih je oslobađa poeziju od krutog poetičkog jednoumlja. Možda, na trenutke, preorkestrirano, on je na svojoj lirskoj traci ulančavao “prozore i okna”: elegija, oda i pesama u prozi, kao što je tekst Bik u Evropi. Pevao je slobono i slobodnim stihom se oslobađao od nervoza i depresija versičke discipline vezanih verba. Nizom pesničkih slika on je nadomeštavao rupe u melodiji, boreći se da presečene ritmove dugih sećalačkih elegija premosti koloritom kazivanja svega što je saznao i čuo u istraživanju sveta. Njegovih sivih i svetlih zona. I njegove arene u kojoj je, po njemu, mršavu Poeziju trebalo nahraniti potajničkim menijem ambrozije. Bikom za Evropu Poezije, a ne samo ljudi, koj, poput: autističnih pešaka, nitrih lovaca, čudnih konja i topova nalik na kule, kao u zemlji Šahoviji, uvek idu i kreću se istim putevima i stazama.. Želeo je da u Poeziji pobeđuje mudrost kazivanja i slike, a ne sila obrasca i ograničenih kretanja. Pisao je poeziju, kao jezičku igru punu opasnosti i rizika, ali ne samo, kao poeziju, već i, kao retoričku igru za nizom različitih naratorskih pozicija. Povezujući u njoj različita stanja različitih pesničkih iskustava, čije je besmislene tvrđave pretvarao u lađe, koje mogu neograničeno da plove i ograničenim morima i okeanima. Zato je i nastala njegova antologijska pesma u kojoj je zapisao: “ja sam prozor,/ okno, slobodno mesto/ kroz koje neko gleda nekog drugog/ Gledam da se sve vreme mijem,/ da se ne bih isprljao muvama/ i ničim/ da providan budem/ da bi neko kroz mene video/ nekog drugog/”. A, samo, takav pesnik-prozor mogao je da u pesmi Pesma zapiše da nije neminovno da reč odgovara stanju duha, kao što ni zec nije neminovno u prirodi, jer mnogo neminovnije od toga je je potreba s kojom svaki iskonski pesnik mora naslonjen na koplje melanholično da gleda u vetrenjače. I da se na vreme oslobodi krute gramatike Poezije.