РАЗГОВОР РАЛЕТА НИШАВИЋА СА ЗОРАНОМ М. МАНДИЋЕМ

РАЗГОВОР РАЛЕТА НИШАВИЋА СА ЗОРАНОМ М. МАНДИЋЕМ

              (Објављен 2013.године у његовој књизи РАЗГОВОРИ
                         у издању ИК Бистрица из Новог Сада)

Задовољство ми је што  могу  овај  разговор да  започнем с тобом, Зораном  М. Мандићем - писцем и пријатељем  који живи ван велеградског метежа...

Присутан си на  списатељској мапи дуги низ година ,чини ми се пола века, а знам те од  студентских дана с правног факса у Новом Саду и онда си  био запажен песник.

Нови Сад је заузео једно мало место у мом срцу. И оно ће увек бити само његово. Тај магични подунавски град сам заволео још, као студент, и то у време када сам у њему спавао на Лиману 2, а испите полагао на Лиману 1. Изгледа да ме је освојио дух једне непорециве посебности с Петроварадинском тврђавом, Дунавом и мостовима на њему, дивљачки рушеним и поново грађеним, такорећи из „пепела“.  Да то нисам доживео вероватно би фасикла са збирком празнина мог живота била допуњена са још једном ненадокнадивим пропустом.  Нови Сад никада нисам, као јадни политичари и тзв. историчари, присвајао, одвајао и спајао са билочим изван магије љубави. Нови Сад је “интелектуалац” моје студентске младости.

На литераној позорници присутан си не само као песник, већ као есејиста, ликовни критичар, а богме и  тумач  нових књига  поезије и прозе...

Тачно је да сам на сцени савремене српске књижевност присустан више од четири деценије.То присуство започиње с мојом првом књигом песама Кораци сумње која је објављена давне 1971. године. Наравно да је развој моје књижевне присутност текао асиметрично, од једног сасвим неакустичног стања у пољу одраза мојих текстова, па све до лика оне скоковитости из које је никао окуп моја замашне књижевне библиографија. Писао сам поезију, прозу, есеје и књижевну и ликовну критику. Постао сам сарадник, па и стални, бројних књижевних часописа, ревија и културних доадатака али никада нисам успео да одвојим део личног времена за приређивање књига књижевне и ликовне критике. Мислим да сам у томе грешио и грешим у смислу што би у њима било важних речи и промишљања о веома значајним српским писцима и сликарима. На тој имагинарној мапи налазе се сликари: академик Милорад Бата Михаиловић, Милић од Мачве, Слободанка Ракић Шефер, Сретко Дивљан, Милан Коњовић, Љубиша Димитријевић, Никола Бркановић.., и готово сви важнији песнички гласови у оним југославијама и овој Србији. Те текстове сам објављивао на страницама најрепрезентативнијих књижевних места каква су: београдска Политика, новосадски Дневник и Данас, Вечерње новости, Борба, Летопис матице српске, Књижевне новине, крагујевачки Кораци, Нова Зора Шумадијске метафоре,  Даница Вукове задужбине, Поља или панчевачке Свеске. И данас сам, али не патетично и нарцисоидно, поносан на та места, од којих неких више нема.  

 Променило се  све ,изокренуло, није лако данас бити писац.

Сагласан сам да је савремена цивилизација жртва рада и све успешније “традиције” многих промена, које су се попут корова ницале и разграњивале се готово у свим сферама, од грозно нарушених социјалних пејсажа до недодирљивих политичких и богаташких цитадела и њихових банака. Писци, па и они најпопуларнији, никада нису, нити ће, моћи да утичу на дух и дах тих промена. Неки су се од њих, нажалост, морално продавали у бесцење и пристајали на глупости инспиратора и предводника тих промена. Верујем да они нису важни ни за једну озбиљну анализу нарушавања хришћанске сензације.

Није лако деловати из малог места, Апатин је премало место.

Сваки човек, био он писац, или не, ако верује свом духу и достојанству, може једнако да делује из: Париза, Београда, Москве, Новог Сада, Сомбора, Апатина, Пожаревца или из најмањег места које се врти на земаљској кугли. Стваралачко деловање није географска или геополитичка категорија. Оно, као мирис, свраб, ујед, пољубац, постоји само по себи. И то не може нико ником да да, или узме. И што је стваралаштво у искренијој вези са Богом, као симболом веровања себи и другима, онда човек може да рачуна на наду. Писци који не верују не могу да делују. Најгори су на овом свету самопрокламовани ствараоци, који се крију иза паравана разних удружења, фестивала и жеље да буду надали и вилијамси.... 

            Какви су ти планови, на чему сада  радиш?

Ништа не планирам. Радујем се кад се пробудим и могу да наставим са усисавањем прашине у простору у коме станујем, што могу да отворим прозоре и уживам у лепоти природе, која је остала ненагњечена и неиспрљана. Која је избегла катастофални притисак и терор урбанистичких лего коцки, које су само спаваонице и кладионице на туђе несреће. Читам, али само оно што мене заслужује. Сањам и волим само оне који поштују своју духовну, физичку и интелектуалну слободу, који јесу, као девојчице Чупица и Зоја из незавршне књиге моје маште под радним насловом Како Мале принцезе читају Малог принца.