08. фебруар 2017.

БЕЗ БРИГЕ, ЂУБРИШТЕ ВРЕМЕНА


                        Зоран М. Мандић и Стеван Раичковић 1985.год у Сомбору




ЗОРАН М. МАНДИЋ

БЕЗ БРИГЕ, ЂУБРИШТЕ ВРЕМЕНА

Без бриге, ђубриште времена
Има своје споменике од
Мермера и свиле. Од фуснота.
Аутобиографија. Камењара
Обученог зеленом маховином

Ослободити се оклопа на брзину уз пут,
Искочити кроз прозор захукталог воза.
Имати смелости за кафкијански огуљену
Кресту ускрслу посред темена. Одбацити
Оклоп
Нечег од јуче, од данас. Од себе, куда?
Паланка заудара на поноћни урин
За зидом железничке станице.

Отуда прете са умрлица
Јунаци, обешени губитници
Без ограда и задршке, окачени
Као лагер листе у напуштеним
Складиштима.

На кога су чекали,
Ако је воз протутњао?

КОМЕНТАР


Као што свака песма има свог песника, тако би и свака њена идеја требало да има подршку у формату коментара. Да се (са)зна шта је испало из претходног плана, који обично личи на потребу разумевања тајне непланиране судбине. Песма обично не зна за тај план и име онога ко је рекао да је судбина мост који се изграђује према оном кога волите. Да ли је петљање у судбину судбина? Да ли је судбина нешто ендогено, или изнутра како то гласи на српском? У једној песми играо сам се са несрпским речима: ерор (заблуда), еон (вечност),  етеричан (нежан), каритас (милосрђе), еуфемизам (уметање речи)... и осетио гушење у суровој туђини.