19. фебруар 2017.

BESTIDNE BESEDE

Nino Kusturica, Branko Milešević i Zoran M. Mandić na otvaranju Brankove izložbe fotografija
                                          u Likovnoj galeriji Meander, Apatin 2011.


 ZORAN M. MANDIĆ

 BESTIDNE BESEDE

         Čitalac, koji je uvek spreman na pošteno priznanje i opis  svojih osećanja, iz prve će reći da je umoran od raznih beseda, koje se povodom dobijanja nagrada i priznanja, izgovaraju, a potom uramljene na vidnim novinskim mestima i stupcima – objašnjavaju.
           Umesto da se dobitnici, odnosno tzv. laureati stide beseda za nagrade i lovorove vence, koje su izborili raznim zakulisanim radnjama, trgovinama, lobiranjima i najprostijim kupovinama – to umesto njih mora da učini pošteni čitalac. I da nevin, bez razloga, crveni u paradoksalnim igrama refleksija i figura čitalačkog ogledala.
           Bestidnost besedara, odnosno besednika, koji svoje besednice besedljivo, bez i trunke griže savesti, trpaju u uši poštenog umornog čitaoca, prevazišla je i one najviše vrhove moralnih prevara, kojima besopogovorno i vazalno služe: literarne, umetničke, književne, pa i naučne savremenosti.
           Zato, beseda kao govor pripremljen za neku svečanu priliku, ne samo da je izgubila ugled poverenja, koje treba da ozonski širi, nego i draž istine i poštenja. I simetrije saglasnosti razloga i povoda sa odlukom. I ishodom. Zašto? Zato što više nije ni uzvišena kitnjasta kompozicija reči, već banalni prepis raznih disonantnih gluposti, koje nepošteni besednik pripisuje sebi. Neko je to nazvao otimačinom citata. Trpanjem u šuplju vreću bogom sačuvanih lepih i pametnih misli. A, neko zahvalama predlagačima za čast ulaska u kakvu akademiju, ili, kakav moderni fajnalfor.

           Unizivači suštine i imaginacije besede, kao i lične časti govora, ne shvataju da je beseda, istovremeno, i komentar, i proglas, i ironija, kada se nešto važno govori. Kada se nešto o važnom poručuje. Besednici, kao naručioci sopstvenih nagrada, neumitno završavaju na đubrištu reči i uspomena. U «Faradejovom kavezu». Pre, ili, kasnije. Otkriveni u krađama i prekrađama. U lažima i paralažima. U izopačenosti citiranja. U ludilu parafraza i diktuma.A, nemoćni da u kakvoj ispovesti progovore o svojim prevarama. Nemoćni da zatraže I oproštaj rečima: « Ovu nagradu ja «taj i taj» dobio sam zahvaljujući klubu mojih doušnika, prišipetlji i uvlakača, pa je tako ovaj slavodobitnički venac oko moje glave više omča, kojom laži i nameštanja moraju biti obešene.».