10. фебруар 2017.

УМЕТНОСТ НАДАХЊИВАЊА ЖУДЊЕ



ЗОРАН М. МАНДИЋ

УМЕТНОСТ НАДАХЊИВАЊА ЖУДЊЕ


Кад скину леш са мене и са њега
отресу прашинасте остатке речи
размазану и ничим доказану функцију
реченица
преко којих је мудрост скапавала у
изреченим глупостима
досећи ћу чистоту лакоће непостојања
у њој пронаћи одговоре о разлозима
бесмисленог заточеништва неупотребљених речи
ушивених у труо товар леша
онако како су Чивути у шавове громби капута
изнутра испод клизавог тамно црног сатена поставе
ушивали дукате и златнике
надајући се снази њиховог сијајућег спасења
Када се заврши очишћавајуће ослобођење од
неподношљивог служења лешу
његовим амблемима и памћењу које је и своје
интриге уздизало до чела завета
моћи ћу ишчитаном да окренем леђа да у
непознатој невидљивости своју иронију вратим на
престо доброте међу непревазиђене
Мајчине речи
које сирота у картонској кутији за ципеле чува
на свим световима
заједно са збиркама мојих играчака и књига
Знам да ће ме по нечему препознати у ваздуху
претвореног у њега
да ће ме разлучити и излучити из себе
представити речима за којима сам трагао
насред сунца и у њима њој поручио открића о
тајни
Како је лепа Мајка и када је нема
Како надахњује моју жудњу и учи ме

Уметности тог надахњивања