19. фебруар 2017.

SVETLOST SA SVETOGA ZIDA



ZORAN M. MANDIĆ

SVETLOST SA SVETOGA ZIDA

(Blagoje Svrkota: ČEKAJUĆI BROD ZA JERISOS, Adresa, N. Sad, 2010.)

Šta dolazi; dan ili galebovi, ili neko koga pesnik sanja čekajući, u samom srcu pravoslavlja na domak Svete Gore, brod za Jerisos – pitanje je s kojim Blagoje Svrkota slikovito otvara novu, treću po redu, knjigu pesama. Čitaocu se u promišljanju tog pitanja preporučuju mogućnosti tajne mnogih odgovora, a među kojima je ponajveća ona koja se veže za misli o doživljaju darova za radost, sumnju i tugu. U takvim doživljajima, prevashodno vezanim za granice lirskog razumevanje poezije, koje nikada ne može biti potpuno, važno je otpočinjanje čitalačkog razgovora sa neuhvatljivim nitima smisla čija su zelena zrnca zbilje, kao male hesoveske činjenice života, zavisna od prirode i jačine osećanja sopstva i njegovog vitla simbolički pomešanog sa «otkrivenim zaboravom» unutrašnjih glasova egzistencijalnog rizika. Pesnički glas Blagoja Svrkote, na jedru iznad stanice čekanja broda za Jerisos, božanski je zalebdeo poput ptica koje su letele nad Egejskim morem kada je osvajana Troja. Sa te metaforičke slike, snažno, uz bruj krušedolskih zvona, dopire  svemir anđeoskog osmeha iz “svetlosti sa svetog zida”, u kojoj se poigravaju vertikale drhtavih melodija nezaboravnih sećanja i asocijacija. A, u bašti tih nezaborava samo se pesnik tananih emocija i istinskog lirskog žara može zaputiti u lavirint bezgranično bezvremene vrtoglavice, tamo gde sve, pa i «freske bez bola» imaju svoj početak i kraj. I svoj sasvim lični vertigo. Tamo gde srce i um pesnikov sa sugestivnim i transcedentalnim mislima slede vremenski neograničeno mitsko i intuitivno saznanje. Tamo gde su ljubav, čistota i čestitost duše uvek u duhu mita nebeskog neboplavog kolorita. I zanosa, koji se najčešće, pesnik naglašava – zauvek, dotiče sa pojasom njegove vedrine i pretvara u “strasnu muziku” trena uživanja. Na momente stiče se utisak da mera otmenosti te muzike dolazi iz Ovidijevih usta sa odsjajem nežnosti latica trešnjinog cveta. Onako, kako u dalekom Japanu, iskre boje proleća dok ljubav budi snove na osetljivim stranicama samoće.
            Stihovi ove knjige nedvosmisleno tvore putovanje kroz neprozirne hodnike snova o večnosti razmeđa ljubavi na čijim se klackalicama čovek neretko sapliće o sebe sam. I ostaje usamljen pred izrekom neočekivanog suda sudbine.i njene obnove u svesti o kraju usplahirenog trena. Mora se čitalački priznati da Blagoje Svrkota vešto varira lelujave tonuse raspoloženja u kojima poseže i za osštricama ironije da bi istakao zanimljivu pesničku sagu o postojanju samo jednog života. U tom lirskom “igrokazu” dominiraju esejmorfne intonacije emotivnog svođenja sveta na likovnu i personalnu geografiju «dve obale» iznad kojih, poput brodskog jarbola vibrira most ontoloških nedoumica sanjača rajskog vrta i sunčevih pega. Sanjača, kome nije teško da uzvikne – Sve je pesma čega se dotakneš, a da pritom izrazi žudnju za stazom puta vremena kojim se prestiže prošlost  setnija od sudbine i ljubavi Teslinih i Laze Kostića.
            Mora se, i ovom prilikom i to, posle Svrkotinih putovanja za Sent Andreju, Misir i evo  za Jerisos, podsetiti da su se mnogi analitičari u istoriji poezije saplitali o rizike sa kojima su njihovi vajni diskursi naletali na hridine tumačenja raskoraka u poetičkim šematizacijama razlika osećanja sveta. Katalog tih spisateljskih rizika prepun je “herojstva” i “kukavičluka” u osvajanju “unutrašnjih kapija” kroz čije su vratnice putevi vodili u pesnička uranjanja u fenomene figura: prolaznosti, vremenitosti i raskorenjenosti. I u dodir sa neizrecivim. Na tom putovanju Svrkota je uspeo da nesaglasje nevidljive sa vidljivom «obalom» smisla pomiri na kosim stranama ulica života koje se, kao snovi i sećanje, seku i nestaju jedna u drugoj. Ali, šta je to uspešna akcija mirenja krajnosnih tački, koju jedan pesnik izvodi u dvorištu poezije sa čežnjom da radost nebeskog raja obasja snove ljudskog roda? Da li je ta operacija ispevana u slavu kategorije ljubavi, ili je simbolička zamena za prosti nepatetični potpis na veru u nešto što postoji, ili jednostavno ne postoji, čak ni kao negacija? Najstrpljivijim u traženju odgovora na ova pitanja možda bi mogao da pomogne savet Tang Sinjonga, koji glasi – Da bi čovek uspeo u nečemu mora da nadmaši svoj limit.
            Ovo novo pesničko ostvarenje Blagoja Svrkote napisano je u duhu nesputavanja pohoda za tim nadmašivanjem. Njegova tekstualna, filološka i metrički izvajana, pitkost sa nizom nehermetizovanih formulizacija modela i realizacija matrica okvira ritma i melodije, kakvi se mogu pronaći, samo, u najuspešnijim liriskim posedima Srpskog jezika, recimo kod Ivana V. Lalića i Aleksandra Lesa Ivanovića, zrači i greje, da ponovo citiramo Ovidija – dečijim snovima za kojima žudi i ide odrastao čovek. Svrkota se upravo kroz metaforičku obradu takvog odrastanja svrstao među  najbolje lirike savremene Srpske poezije. Pedantnost njegovog jezikovanja pedantno je jezički ospoljilo i katrene njegove poezije fokusirane na građu ontoloških poticaja čije unutrašnje sile ga i u ovoj knjizi drže na okupu i kao čoveka, i kao pesnika, i kao estetu, koji je, pred najsvetijom kapijom pravoslavlja «ogrnut letećim plaštom», kroz  odškrinute prozorore svoje lirike «udahnuo lepotu maternjeg jezika», odnoseći je u sve naše Svete Gore. A, u toj nebeskoj iskri leta pesnikove mašte i snova naspram Akantosa, «kao svetlost sa svetoga zida», ogleda se i nezaobilazni osmeh čitaoca nad jednom ovako dobro napisanom knjigom o: ljubavi, svetosti, sećanju, mitovima, simbolima, impulsima, veri i nadi. I naravno o rečima, koje su propovedali: Gete, Šekspir, Lafonten, Igo, Servantes, Sv. Avgustin i naravno Ovidije.