10. фебруар 2017.

ЛИЦЕ ЛИЦА НА ПРАЗНОМ ЕКРАНУ



ВЛАДИМИР КОПИЦЛ

ЛИЦЕ ЛИЦА НА ПРАЗНОМ ЕКРАНУ
(О Малим насловима Зорана М. Мандића)

         Шта за, песника критичара, есејисту и на сијасет других начина исписаног хиперзаточеника књижевности / уметности значи стање кад свој текст оно, дакле, што је деценијама, заједно, с њим, жудело за растом или бар стремило формалном разбокоравању – подреди монотипској, моноформалној и другачије минималистичкој мантри микроесеја, чији тон, уз то, читаоца, уз сво темараско шаренило аналитички захваћеног материјала, наводи на помисао о сусрету са последњим стварима, са светом који се отео па испразнио да би га изнова пунили тек (таквим) парагностичким / паратаксономијским призивањима у ритму микро-опела? Можда чак и техно-опела иза кога чак можда и не стоји компјутер, али се нека машина очигледно заситила разигране рутине, већ развијеног тела познатог, па му мантра упркос, своју нову присустност као одсутност осталог?
            Свет више није млад, нисмо више ни ми – као да каже Зоран М. Мандић, кад ведро-хладно констатује: Ствари су мртве и стога вечне чињенице живота, или кад (поново) открива да је задатост једнина креација која се не понавља. Па добро, могло би се рећи, али ствари су и пре биле мртве а задатост је увек имала неког свог Бога / богове. Да ли се нешто променило? Па да, променио се сам аутор, као и сваки аутор, кумулацијом задатог откривши да је сваки текст заправо последњи кад се доврши, јер је тек довршено, мртво, она увек последња ствар коју смо исписали, увек исти текст који је наша мантра, шифра, стигма, чак и када не понављамо.
            Понавља он нас, увек кад седнемо да пишемо, а једино је питање шта ћемо исписати. Или – колико.
            Овде то није много, али није ни мало.
            Апорије о апоријама, неприродна бука техно-света и мобилне хајке на приватност, звуци тела и нечујности душе, хобирања / лобирања уз сабрана мноштва књиге која нас чини објектом, филолошке катедре природе,  стари и нови митови и друге слике без посла – све на екрану једног срца које је некад било графитно, па механичко а сада се призива из непостојећег, виртуелног, течнокристалног да би у тако невидљивом, а исписаном, тражило своје лице лица, макар кроз светом опустошени текст у коме чак више није исто певати и умирати, јер је и тај текст интенционално срезан, пре писања.
            Врт је непоновљиви универзитет тишине – пише Мандић у једном од овде сабраних записа чије се стазе не укрштају, јер нису линеарне.
            Да, а тако нешто је и ова мала књига, један добар, отворен, бројем полазника и ничим другим ограничен, и не скуп, сасвим приватан универзитет из кога нећемо изаћи ни поучени, ни научени, ни најнесрећнији – како то аутор пропагира ситуационистички двосмислено – већ подруку са свим својим бићима, из света који само трошимо и текста који је унапред потрошен, опет последњи.
            Што рекла она птица, која у таквим вртовима не пребива. Песме се певају, а читуље читају.
            Ово је нешто треће, чак и у одсуству слика. Тј. – сенки.

            Оне долазе саме.