ANTOLOGIJE

ZORAN M. MANDIĆ

ANTOLOGIJE

         Praksa izdvajanja jednih na štetu drugih, poznata je od najstarijih vremena u kojima je reč privilegovanih «razdvajača» imala snagu presude, čak, i u poslovima katalogizacije bogova. Isključivost je carovala u očiglednostima grešenja, bez obzira, da li se grešilo namerno, ili, zbog intelektualnog slepila goreg od Parkiinsonove bolesti. Platon je grešio u površnostima definisanja: pojmova, pojava, situacija i njihovih korelacija, dok je Sokrat raznim mistifikacijama prikrivao mnoga svoja neznanja. Budu i Hristosa podelila je ljudska glupost, kojom su organizovani turniri u prevagama. Imenica nad glagolima, a prideva nad citatima. Sezona misaone nevinosti je izgubila trku u poslovima podvajanja. I favorizacija. Iz tih razloga su nemoćni overivači razlika i hijerarhija izmislili mehanizam antologije. U književnosti, kao i u popisima: vina, anđela i strasti. Taj dobro osmišljeni «mehanizam» uspeo je da preživi mnoge milenijumske

promene i smrti. Zahvaljujući njemu sačuvane su uspomene na prošle urednike ljudskih gluposti. Naj naj… je postala centralna moda za poređenja i metafore... I neuporedivo je počelo da se poredi, klasifikuje i meri. Presahlo vreme sa rasparčanim prostorima. Istorijsko pamćenje sa zaboravljenim važnostima istorije. Aspiracije lažnog mira sa inspiracijama surovih ratnih pohara.

Nažalost, Platon i Sokrat se i danas šepure u raskošnim odajama antologija. Iz kojih ne izlaze ni na jutrenje.

Zaglavljeni u neprozirnosti spojenih ogledala.