22. фебруар 2017.

U SRCU METEORA SA HAMVAŠOM I VRANJSKIM



ZORAN M. MANDIĆ

U SRCU METEORA SA HAMVAŠOM I VRANJSKIM
(fragmenti iz govora sa otvaranja izložbe u Vladičinom Hanu)

            Ime Zorana Stošića Vranjskog, veoma je poznato, kako u domaćim srpskim, nekada eks jugoslovenskim, tako i u širim likovnim krugovima. Naša mesta rođenja, moje Vladičin Han i njegovo Vranje, po kome je “krstio” svoj, kako to jezički posprdno Ličani vole da kažu, špicnamet, a na srpskom je nadimak, VRANJSKI, grle se dole na jugu sve siromašnije i tužnije Srbije. Zato i volim, čak i bez pristojnog honorara, da privilegovano govorim i pišem o njemu. Njegove imaginativne slike kosmosa, ali ne i samo one, obišle su mnoge galerije, a ne samo foajeje trećerazrednih belosvetskih hotela i zagušljivih čekaonica železničkih stanica i aerodrumskih postaja, u svetu: Sentandreje, Bolcana, Minhena, Pariza, Budimpešte, Ksantija, Baje, Skoplja, izvinite umalo da pomenem Zagreba i Njujorka, čijoj je vampirskoj konfederaciji, nakon bezdušnog natovskog bombardovanja nedužne, i u duhu velike i uvek velike Srbije vratio Nasine medalje.O tome se možete najlakše obavestiti iz njihovih pažljivo koncipiranih kataloških bio-bibliografskih i drugih informacionih rubrika. A, i preko interneta. Vranjski je, a to je nezaobilazna činjenica, stekao veliki zamašni umetnički ugled. Čak i kao, a neće se naljutiti, “srbijanska”  prznica koja ne voli naivu. I gotovo, da u nas, nema iole uglednijeg, a uz to etabliranog, istoričara, ili kritičara umetnosti, koji nisu pisali o njemu i njegovim delima – Bratislav Ljubišić, Vasilije V. Sujić, Dejan Ćorić, akademik dr. Dinko Davidov, Đorđe Kadijević, Zoran Markuš, ili Sreto Bošnjak. A, njima su se svojim perom pridruživali pisci i pesnici božanske mašte i znanja, kao veliki, nažalost uspokojeni, Antonije Isaković, Jožef Ač, Saša Radojčić, pa i moja samopomenuta malenkost.
            Kolekcija crteža, koja je izazvala ovaj tekst, nastajala je i nastala u kontraverzama rastegljivog vremena između 1975. i 1998. godine, kada je nažalost umrla moja majka. Mada ja lično slikarima sve manje verujem kada govore o vremenu, rodoljublju, majci i Bogu, ali u ovom osvrtu reč je o likovnim zapažanjima, koje je Vranjski beležio u svojim posećivanjima jednog od najsenzacionalnijih manastirskih kompleksa, pod zajedničkim imenom – METEORI, ili, jezički tačnije, METEORE, čiju zajednicu čine zdanja : Svetog Varlama, Svetog Nikole Anapafosa, Rusana, , Svete Trojice i Svetog Stefana, Koji su, prema izvanrednim zapažanjima Bele Hamvaša, u pustim planinama od pščara, bez vegetacije, gde je voda tako isprala provalije da je u strmim jarugama ostavila vsoke stubove, izgradili vizantijski grčki kaluđeri, kako bi u njima živeli povučeno od uvek dvoličnog sveta. A, sve to u geografskom centru Stare i neponovljive Grčke, Sokrata, Aristotela i Platona, odnosno u severozapadnom potesu njene tesalijske ravnice, iznad gradića Kalambaka. Oni,ili ti manastiri, su na vrhu visoko uzdignutih stubova, koji liče na džinovska stabla okamenjenog drveća, a sežu iz tmina surovih kanjonskih procepa, useklina i dubina. Pomenuti kaluđeri, su na tim džinovskim stubovima, možda pre još dve hiljade godina sagradili kuće. Po svemu sudeći na taj način što su – cigle, grede, krovovske pokrivače i prozore, izvlačili na konopcima i užadima, jer drugačije se ništa drugo, na tako do nebeski udaljeno mesto, nije moglo dopremiti.  Podignuti iz korena i njihovih uvala. Zaista, fantastično građevinarstvo, kao i u slučaju egipatskih piramida. Na vrhu tih stubova ima toliko mesta na koje može stati dvosoban, ili možda samo jednosoban stan. Ispred vrata, te magične kvadrature nalaze se lestve od sajlastih konopaca, i njima se moguće spustiti u dubinu od 80 ili 100 hvati. Sistem manastira, muških i ženskih, - Meteori je jato ovako zamišljenih kuća slično gnezdima roda ili golubarnika. Meteori nisu lepi, nisu veličanstveni. Čovek ih, kako je to za sebe zapisao, već pomenuti, Bela Hamvaš, po-gleda, ne zaboravlja nikad, ali ne pomišlja na njih kada sedi, lagano šeta, razgovara. Pre onda kada ugleda ružnog insekta, ili kada čuje da se govori o sablastima. Kao i gotovo sve što je iz doba Vizantije, koju je nenadmašno naslikao i još uvek slika najveći srpski slikar,  Milorad Bata MIHAILOVIĆ, i ovo je bizarno, čak i više od toga. I drugde ima manastira. Nedaleko od Meteora nalazi se Atos, i njegova svojstva sasvim su istočnjačka. I u Maloj Aziji ih ima mnogo. U, ili na,  Tibetu se nalaze celi gradovi manastiri. Ali, nigde na svetu ne postoji ovakvo izazovno uzdizanje i ovakvo uspenjsko bezobrazno povlačenje. U sebe. U zidove. U nebesa...Što je naročito upadljivo ako čovek metaforički pomišlja i pomisli – u zapadnim i istočnim manastirim su živeli – Bonaventure, Abelari, sveci, lame, BODHISATVE, ali još niko nikada nije čuo da se u Meteorima bave nekom naročitom askezom, koja će i kako će tajna iskupiti svet, niti da je iz ovih manastira potekao nekada neki veliki duh. To je opet VIZANTIJA. Meteore nije stvorio onaj veliki ASKETA koji se strasno odvojio od sveta i potražio nedostupno mesto na vrhu spaljenih stubova, ali ni duh koji se u velikom broju povlači, koji je na hiljade ljudi terao u samoću. U Meteorima stanuju poluludi, prljavi ljudi sa dva-tri učenika, čija religiozna praksa mnogo više liči na papuanske vradžbine, nego na hrišćanstvo.

            Prvi korak za razumevanje Meteora je duh BAL-KANA. Njegovog meda i krvi, ili krvi i meda. Na kojem i u čijem su toponimu utkani su sve sami sporni, teški, pokvareni običaji, misli, ideje, sve samo fino licemerje, opsenarska laž, slatka srpska izdaja, sve same sporedne staze, zadnje misli, bedni nagoni skriveni pod masku, izgubljeni u ljudskoj podlosti – sve to preuzeto od dronjaka naroda, preuzeto i sačuvano. BALKAN nije stapanje visoke kulture i varvarstva, kao što su se nekada sjedinili divlji Grci i procvali sredozemni svet, ili kao što su se sreli Rim i najveći broj naroda iz doba seobe. Onih kojih se danas zajedno plaše Zapad, papa i Buš. Čista divljina i čista kultura su srodne krajnosti, zato se slažu i privlače međusobno. METEORI su dokaz da VIZANTIJA još postoji. Na srpskom i grčkom BALKANU. Nju muhamedanci nisu mogli da ubiju, sečivom i nabijanjem na kolac. Ona je, umesto da bude halapljivo pojedena, pojela muslimane, ali šta vredi kada je balkanski ološ propustio priliku da postane jedan jedini kulturno, jezički, politički i isorijski emancipovan narod. Dugo, dugo,može se pričati, pisati, pevati i pamtiti o predelima i udelima istorije ovog slučaja, ali, zar to ne treba ostaviti samim čitaocima da čitaju i dopisuju, i da pritom polude u traženju istine. Treba reći još i samo ovo. Monasi i monahinje Meteora žive u takvom duhu da ne mogu da umru i odu, pa su zato svoje monaške kuće i gradili samo oni, koji su molili smrt, kako bi pribavili dozvolu za izlazak iz života, da mogu da umru. Oni su potvrda da postoji demonsko JA, koje je nesposobno da umre, pomaže sebi na taj način što provocira ubicu. Samo nedemonsko JA zna da živi, ne da umre, a ne zna da se živeti može tek smrću. Ne zna kakav put vodi smernosti, kako bi se uklonilo i zbog toga je prisiljeno da izazove svoje ubistvo. To se, po Hamvašu, dogodilo Vizantiji, tiposu demonskog JA. Onog koje su oponašali Nemci ubijajući Srbe i Jevreje, čiji zaborav tako zdušno brani njihova Amerika.. Ona je izazvala Muhamdanstvo da je ubije. Međutim Muslimani su verovali da nekog treba ubiti tako što se on proburazi. Nisu znali da je ubijati mnogo teže nego kasapiti. Ubijati treba tako što se neko proguta i usisa i svari.. O tome Muslimani nisu imali pojma. I zato se Vizantija osvetila svom ubici. Ona je usisala i svarila Muslimane.  Kao što ćemo mi usisati svariti sve one koji nam uzimaju Kosova i ne vraćaju naše srpske zemlje na Balkanu. METEORI su dokaz da se ne treba bojati. U crtežima Zorana Stošića Vranjskog ima nešto i od “mrva” ispalih iz ovog teksta sa Hamvašem, briljantnim analitičarem metafora, koje je, bez navođenja izvora, “uvozio” sa njihovih najlepših izvora, koji se bavi(o) istorijskom sudbinom  senzacionalnih Meteora. U njima, mora se reći, da je Vranjski vešto likovno žonglirao paralelama I parabolama njihovih linija. Usuđujući se da jedne  označi pravim a druge krivim, da između njih “nevinih” i “okrivljenih” smesti svoje utiske viđenog i izmišljenog. Učinio je to u svom prepoznativom stilu kroz koji neuki čitaoci i neiskusni posmatrači lako zalutaju.