ZORAN M. MANDIĆ OPISI ZBIVANJA IZMEĐU ČESTICE I SVETA

ZORAN M. MANDIĆ

OPISI ZBIVANJA IZMEĐU ČESTICE I SVETA

O Knjizi pesama Šetnja po sobama Tanje Milutinović

        Zdanje pesničkih “soba” Tanje Milutinović liči na borhesovsku povezanost njegovih spratova čijim tunelima krstare nečujni liftovi istraživača i osluškivača cikličnih intima i mena osame. Pesnikinja je u “šetnji”, sa Marinom Cvetajevom, Silvijom Plat, Momčilom Nastasijevićem i Bulgakovim Majstorom i Margaritom, kroz jezički vešto uređen strofarij ontoloških “soba”,  tragajući za mapom čulnih pulsacija, gotovo likovno, osenčila. ravnopravna mesta vertikala i horizontala malih nevidljivih uglova u čijim mikro odajama caruje sloboda ispovedaonice. Ambijent i atmosfera njihovih metaforičkih komfora adresirani su na malobrojnu, ali ozbiljnu, čitalačku publiku, a iz kojih transmisijonim prenosom složenih vibracija ega , oni najsmeliji mogu da se koriste povodima, vešto imaginiranih lirskih zamki, iz intelektualnih ljubavnih pesama Tanje Milutinović. I na njihovim posedima uporede se u istraživanju i osluškivanju sebe i karaktere svojih uloga sa znakovima i impulsima situiranim u složenim emocionalnim poljima intime.

Pesnikinja je u briljantno sažetom i jezički prečišćenom korpusu od, samo, pet nevelikih ciklusa (Zoe, Cvetajevoj, Trilogije, Pesme života i Strahovnica), uspela da, i uz rizike različto fundiranog «potezanja reči»  utemelji neophodan integritet celine, bez koga je savka pesnička knjiga uskraćena za jasnoću stilske, metričke i lingvističke ukupnosti njenog osnovnog govora/peva. U ovladavanju gradnjom takvog utemeljenja subjekta knjige pesnikinja je njenu sveukupnu unutrašnju organizaciju zavrtela oko ciklusa mapiranog pod naslovom  Trilogije,  stavljajući ga u poziciju epicentralne uloge ose potezanja i razvoja reči u završnim «pesmama života».

Trilogije u poeziji mogu da budu tehnički povezana poglavlja: filozofski - prošlost, sadašnjost i budućnost, ili empedoklovski - sunce, zemlja i mesec, ili biblijski - vera sumnja i nada, ili šekspirovski - drama, proza i esej, kao duhovno čistilište poezije, ali uvek i ono, kjerhegorski - ili, ili, ili...Sve su to «sobe» kroz koje u šetnji pesnikinjin duh žene prolazi, sam, ili sa senkom princeze Zoe, veoma slične figurativnom sameravanju oličenja vizantijski metaforičkog pri-kaza «potezanja reči po beskonačnosti» u post-likovima Marine Cvetajeve, Silvje Plat, Tanje Milutinović... U zvuku tog, “do golog bola potezanja reči” sve se u sebi može potražiti, na putu iskustva, sećanja i uspomena, između zbivanja i istorije, ili između čestice i sveta. U sobama traženja “stope samoće” redovno dele prostor sa ishodima njegove «zavere», pa otuda u ovoj pesmozbirci i ideja da se baš u «šetnjama» takvim prostorima najličnije mogu izgovarati ode tišini obojene molitvama za oca i miran san. Tanja Milutinović čini to sugestivno, ali i sa oprezom pesnikinje zbog koga nijedna reč ne sme biti uzaludno potrošena, ili, pak ostavljena kao tromb u kapilarima pogrešno odabrane poetike intelektualnog uvođenja reči u ljubavnu poeziju. Ona to čini i kada odlučno progovara simboličke primedbe stvarnosnim figurama tela i telesnosti – pesme i pesnikinje.Kada se iz odore autorke preoblači u odelo čitatanja gestova, odraza i grimasa sopstvenog dela.

 Tanja Milutinović je pesnikinja sa vanserijskim sluhom za registrovanje, osvajanje i postavljenje matrice pesničkog sistema uz pomoć koga ona vešto rastvara i poetički varira i ulančava svoje skokovite, hajneovske, “logije”, u prvom činu kao začudne čulne estetike zasebnosti, u drugom kao nadmoćne koncesije jezika u polju strasti i u trećem kao retoričkog pitanja upućenog tvoračkom nadzoru svevidećeg  Stvoritelja.Svojinom takvog sistema danas se može pohvaliti veoma mali broj savremenih pesnika, a i među njima mnogi, u «gluvoći» svog neznanja,  još uvek nisu ovladali svešću i intuicijama o tom daru.

Tanja Milutinović ima tu svest, pa zahvaljujući tom posedu ona, i to ne samo šetalački, opseda zatomljene «sobe» neprozirnog sveta ontologije. U tim pohodima njene pesničke priče postaju “analize” osećanja duha i daha, koji se otimaju “sintezama” glupih pesničkih zapisa. Njene sobe su uvek  skice za formu egzistencije osećanja i straha, ili osećanja straha i to usred molitve intonirane na ontološkom tepih tišine. Forma tih “formi” podseća i na upozorenja kroz koja ZMM peva u svojim “okvirima”. Takav pristup je neretko nedostupan i nerazgovetan za mnoge urednike, kritičare, spikere i piare književnosti, jer oni, nažalost, ne umeju da odšetaju od okoštalh obrazaca svoje prevaziđene litera-ture.

Knjiga Šetnja po sobama Tanje Milutinović je zaista sjajna i dobro napisana pesmozbirka.

U Somboru, oktobra 2010. god.