23. фебруар 2017.

ROBOVI BIBLIOTEKE




                               Vojska statueta boginje Nika čeka svoje dobitnike


ZORAN  M. MANDIĆ

                                                        ROBOVI BIBLIOTEKE

    Iako, može zazvučati ironično, civilizacija robova je po pokazateljima fizičke veličine dostigla onu kojoj pripadaju anđeli. Gotvo da su im slične i klasifikacije. Složena tipologija po kojoj se razvrstvaju na razne načine. Od onih koji se vežu za vage vremena, pa sve do kantara nevremena u kojem su, najčešće, robovi stradali, kao žrtve. Za razliku od anđela oni nikada nisu naučili da lete. Niti su iz svoje providnosti umeli da izađu u neki viši oblik slobode. Telesnost im  je uglavnom remetila visprenost s kojom su sačuvali i najkomplikovanije brave na katancima sindžira u koje su bili okovani. Po impresivnosti rečnik robova se jednači i takmiči sa rečnikom anđela. I to, naročito, u onim odeljcima iz kojih progovara slovo o složenim putevima iza čijih zavesa se kriju robovi i anđeli. Zanimljiva je i sistematizacija senki, koje padaju sa anđela na robove, kao neka vrsta blagoslova. Pomoći. Podrške da istraju u svojim savijenim položajima. I molitvama. U kojima pozivaju i prizivaju. Ali, nikada nikog ne prozivaju.
    Zašto toliki uvod o robovima? Zašto ni jedna reč o Starom Egiptu, ili nekom antičkom polisu, čije su istorije nezamislive bez pisanja istorije o robovima?
    E, upravo, zato, što se fenomen ropstva širio u raznim pravcima. Diljem dimenzija od čije imaginarne gradnje je nastajao novi, moderni, ili tzv. sdlobodni svet. Svet,čiju je lepotu, zajedno sa nevinošću prirode, probio ljudski um. Surovo izmišljajući nove«civilizacije»: stvari, igračaka, dokaza, zdanja i znanja, zbog čega su iskrčeni neponovljivi pejsaži. i tišine «sigurnosti» u neznanju.
sudbine.U nepotrebnim dešifracijama. I gatanju po pepelu. U nepetljanju sa upisima sudbine. Po
onome što će se neizbežno desiti. Kao sunčeva svetlost.Kao mrak. Kao prvi plač deteta.Kao samoubistvo onoga koji više ne može. Koji je shvatio suštinu. I neće dalje.
    Međutim, najteže je robovima biblioteke. Bibliofilima i bibliomani-jacima.  Njihova se čista ljubav pretvara u glad. Za istom trpezom one se slade jedna sa drugom. Jedna drugu jede.
    Robovi knjiga njihovim dušama neprestano naseljavaju prostor svoje duše. Guše ga, kao što ugušuju pamćenje rekama rečenica. Hiljadama slova. Hiljadama hiljada naslova. Koji niču kao trava i rastu kao ljudski nokti. Oni gotovo nemaju vremena da se zaustave u sebi. Da zaustave
nagomilavanje najsličnije nagomilavanju reči i opisa uromanu.U onome što treba da bude zatvoreno u ličnom. U Pandorinoj kutijici koju svaki rab božiji nosi od rođenja pod pazuhom. Ispod onog nevidljivog otvora iz kojeg izlazi misao na svoja čudesna mentalna putovanja. I pustolovine kolekcionarenja. Sakupljanja. I pustolovine kolekcionarenja. Sakupljanja. Hobiranja. Lobiranja. Kockanja. Klađenja.


    Koliko nesreća među robovima biblioteke. U nekakvom uverenju da u knjigama stiču neki najsopstveniji znak. A, sve je goli bolni privid. Mala Osveta duše za prevare u koje je upletena knjigom. Knjigama, koje gotovo svi pišu. A, tek njih nekolicina znaće šta je u njima. Koje od njih treba poneti. Sa sobom. U prah i pepeo. U zajedničko dvorište bez reči i naslova. Bez statusa i znaka. Bez biblioteke. Bez rečnika robova. I rečnika anđela. Samo, Bog zna zašto je to tako. I ćuti. Puštajući sve robove da greše.