Vojska statueta boginje Nika čeka svoje dobitnike
ZORAN M. MANDIĆ
ROBOVI
BIBLIOTEKE
Iako, može zazvučati ironično, civilizacija
robova je po pokazateljima fizičke veličine dostigla onu kojoj pripadaju
anđeli. Gotvo da su im slične i klasifikacije. Složena tipologija po kojoj se
razvrstvaju na razne načine. Od onih koji se vežu za vage vremena, pa sve do
kantara nevremena u kojem su, najčešće, robovi stradali, kao žrtve. Za razliku
od anđela oni nikada nisu naučili da lete. Niti su iz svoje providnosti umeli
da izađu u neki viši oblik slobode. Telesnost im je uglavnom remetila visprenost
s kojom su sačuvali i najkomplikovanije brave na katancima sindžira u koje su
bili okovani. Po impresivnosti rečnik robova se jednači i takmiči sa rečnikom
anđela. I to, naročito, u onim odeljcima iz kojih progovara slovo o složenim
putevima iza čijih zavesa se kriju robovi i anđeli. Zanimljiva je i
sistematizacija senki, koje padaju sa anđela na robove, kao
neka vrsta blagoslova. Pomoći. Podrške da istraju u svojim savijenim
položajima. I molitvama. U kojima pozivaju i prizivaju. Ali, nikada nikog ne prozivaju.
Zašto toliki uvod o robovima? Zašto ni jedna
reč o Starom Egiptu, ili nekom antičkom polisu, čije su istorije nezamislive
bez pisanja istorije o robovima?
E, upravo, zato, što se fenomen ropstva širio
u raznim pravcima. Diljem dimenzija od čije imaginarne gradnje je nastajao
novi, moderni, ili tzv. sdlobodni svet. Svet,čiju je lepotu, zajedno sa
nevinošću prirode, probio ljudski um. Surovo izmišljajući nove«civilizacije»:
stvari, igračaka, dokaza, zdanja i znanja, zbog čega su iskrčeni neponovljivi
pejsaži. i tišine «sigurnosti» u neznanju.
sudbine.U nepotrebnim dešifracijama. I gatanju po pepelu. U
nepetljanju sa upisima sudbine. Po
onome što će se neizbežno desiti. Kao sunčeva svetlost.Kao
mrak. Kao prvi plač deteta.Kao samoubistvo onoga koji više ne može. Koji je
shvatio suštinu. I neće dalje.
Međutim, najteže je robovima biblioteke.
Bibliofilima i bibliomani-jacima. Njihova se čista ljubav pretvara u
glad. Za istom trpezom one se slade jedna sa drugom. Jedna drugu jede.
Robovi knjiga njihovim dušama neprestano
naseljavaju prostor svoje duše. Guše ga, kao što ugušuju pamćenje rekama
rečenica. Hiljadama slova. Hiljadama hiljada naslova. Koji niču kao trava i
rastu kao ljudski nokti. Oni gotovo nemaju vremena da se zaustave u sebi. Da
zaustave
nagomilavanje najsličnije nagomilavanju reči i opisa
uromanu.U onome što treba da bude zatvoreno u ličnom. U Pandorinoj kutijici
koju svaki rab božiji nosi od rođenja pod pazuhom. Ispod onog nevidljivog
otvora iz kojeg izlazi misao na svoja čudesna mentalna putovanja. I pustolovine
kolekcionarenja. Sakupljanja. I pustolovine kolekcionarenja. Sakupljanja.
Hobiranja. Lobiranja. Kockanja. Klađenja.
Koliko nesreća među robovima biblioteke. U
nekakvom uverenju da u knjigama stiču neki najsopstveniji znak. A, sve je goli
bolni privid. Mala Osveta duše za prevare u koje je upletena knjigom. Knjigama,
koje gotovo svi pišu. A, tek njih nekolicina znaće šta je u njima. Koje od njih
treba poneti. Sa sobom. U prah i pepeo. U zajedničko dvorište bez reči i
naslova. Bez statusa i znaka. Bez biblioteke. Bez rečnika robova. I rečnika
anđela. Samo, Bog zna zašto je to tako. I ćuti. Puštajući sve robove da greše.
Нема коментара:
Постави коментар