ЗОРАН М. МАНДИЋ
ЗАПАД
На
Западу увек ново. Борба за туђи страх од незападства. Од недозвољене разлике за
себе. Од жеље за поседовањем сопственог вежбалачког полигона. За осећања. За
гађање у мету изнад сопствене главе. За гимнастику одбране главе. За атлетику
одбране осталих делова тела. За безбедније место души. У њему (телу). У молитви
са Афродитом и Еросом. И Танатосом.
На Западу увек само господари. Господари сваколиког ропства. Ванземаљског и у
подземљу. У тунелима који се спајају тунелима. У језику алергичном на веру. У
вокалним напрснућима у неусвојеним вокацијама. У тузи над сопственим изговором.
У сопствима предефинисаним у понорнице, које се не показују, нити
указују, ни њима самим. Ни огледалима западних квадратних кругова.
На Западу сви живе без рода и родбине. Без корена спремљених у херметичне
контејнере времена. Историје сећања и привилегија. Само је западњацима
дозвољено да се сећају. И вршљају по несећањима других. За та мала злочинства
нико их не изводи на суд.
На Западу западњачки интерес је бог свих интереса. И оних који им не припадају.
И оних који припадају другим странама, северним, јужним и источним боговима.
Богињама. Малим и великим. Малим као огледало. И великим као одмазда. Као
слушање само свог гласа дугорочно забринутог под великим стакленим звоном
непостојеће безбедности. И живота без казне.
Нема коментара:
Постави коментар