22. фебруар 2017.

ЗАПАД

                                   Ива Шијан, слика Чикаго - ветровит град


ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЗАПАД

            На Западу увек ново. Борба за туђи страх од незападства. Од недозвољене разлике за себе. Од жеље за поседовањем сопственог вежбалачког полигона. За осећања. За гађање у мету изнад сопствене главе. За гимнастику одбране главе. За атлетику одбране осталих делова тела. За безбедније место души. У њему (телу). У молитви са Афродитом и Еросом. И Танатосом.
            На Западу увек само господари. Господари сваколиког ропства. Ванземаљског и у подземљу. У тунелима који се спајају тунелима. У језику алергичном на веру. У вокалним напрснућима у неусвојеним вокацијама. У тузи над сопственим изговором. У сопствима предефинисаним у понорнице,  које се не показују, нити указују, ни њима самим. Ни огледалима западних квадратних кругова.
            На Западу сви живе без рода и родбине. Без корена спремљених у херметичне контејнере времена. Историје сећања и привилегија. Само је западњацима дозвољено да се сећају. И вршљају по несећањима других. За та мала злочинства нико их не изводи на суд.


            На Западу западњачки интерес је бог свих интереса. И оних који им не припадају. И оних који припадају другим странама, северним, јужним и источним боговима. Богињама. Малим и великим. Малим као огледало. И великим као одмазда. Као слушање само свог гласа дугорочно забринутог под великим стакленим звоном непостојеће безбедности. И живота без казне. 



















Нема коментара:

Постави коментар