ZORAN M. MANDIĆ
PUSTO OSTRVO
Malo je na zemlji mesta na kojima
postoji pusto ostrvo
kao nešto sasvim
Drugo
između brojnih pitanja samoće pomešane sa
Tišinom sa
njenim neotuđivim pravom na opise pristajanja u
koje ih uvlače nesmotrene opstrukcije misli
njihov dijalog sa natrpavanjem reči
Analiza
posrnulih u osetljivom raskoraku osećanja
razvaljenog crteža
Sveta koji postoji samo unutra i njegove
naglašene igre sa sa figurama vizuelnih otisaka
Njihovih popisa
Tetovaža
Ono
neoznačeno neprestano izmiče
Svakom
obeležavanju poseda
Gornjih i donjih vrtova fikcije
O
naslutama sa hipotekama prošlog
Ritma
promicivljijeg od svake nežnosti naslonjene na
imaginarne dokaze onog što se desilo kao
bezumna sebičnost ili još bezumnija
Ljubomora
Pusto mesto je ostrvo cveća ljubomore i njenih
kvarteta u čije
partiture nadzornici kvartova tišine
odlažu reči
Cvrkut
ne vraćajući ih u ležišta njihovih
tematskih rečnika
kataloga melodija
Niko
Ne treba da se troši na
sećanje
Drugih
Onih koji ne veruju u misteriju savršenstva
U
nadmenost s kojom se menja
Promenljivost gornjih i
Donjih svetova
Sve je svet čak
I
prozori olako podlegli tračevima pejsaža
sa enalaprilom i vazotalom
sa primirjem u sebi
Posle koga je sve drugačije
Pusto ostrvo
Njegova
imaginarna geografija
Privid da se na njega mogu iskrcati
Drugi tumači tišine
Na njega se stiže iz sna
Pripada
Onima u tajni
Tajna je Boginja Ljubavi
Neko je davno rekao
Postelja se može
kupiti
san
Ne
Нема коментара:
Постави коментар