SUMNJA

ZORAN M. MANDIĆ

                                           SUMNJA

           Majka mi je jednom, onako uzgred, rekla: «Sa osećanjem prve sumnje ćeš odrasti. Posle ćeš naprsno ostariti.». To malo «ljupko» proročanstvo obistinilo se u svim kasnijim analizama drugih osećanja. Pogleda na svet, ili žmurenja nad prljavim dekomponovanjima nemoćnog unurtšnjeg mira. I strukture njegove ontološke ljušture.

             Sumnja je uvek pola bakterija, a pola virus. Jednako razorna u svojoj ambivalentnoj dvopolnosti. Među stvarima zbog čijeg nagomilovanja je zemlja teža sama od sebe. Ugrožena lažima gravitacije. I velike udaljenosti od same sebe. I svoje ose. Filozofi su sejali sumnju, kao ratari: raž, ili soju. Ali, kada je dospele useve trebalo skinuti,, oni su nestajali, poput, vere u pravila merenja vremena. Pesnici se nisu mešali u takva «bekstva», brinući o sudbini kazivanja

pred večno praznim slušalištem.

             Majka je požurila da ostarim. Sada u «istim godinama» ćutimo o prednostima bezosećajnosti. Ona je odavno mrtva. I ne požuruje me više. Sigurna, da mi je potrebno «vreme» za suočavanje sa sumnjom u sumnju. A, lepo je kada i u starosti služiš sebi. I sebe.