МИРИС(И)

          












  ЗОРАН М. МАНДИЋ

  МИРИС(И)

Нови прилози историји пажње са освртом на филозофију:
еротике, жене, књиге, инквизиције и дилеме

            У старим књигама готово да нема ретка без мириса. Без малих кротких прича, од једног пасуса, о њима. Тада се још ништа није знало о фуснотама. А, и граматика је била у повоју, па су мириси патили између „великог“ и „малог“ слова коментатора. У навођењу.
            Коментатори су били самоуки. Као пустињски ветар. Као свирепа глад. Недостатак ствари зауставио је развој мишљења.У правцима у којима се кретала историја пажње на почетку. На појилима других потреба чула.
            Мириси су у царство људских задовољстава журили најбрже и најихровитије. Према својим митовима. И опрекама. Од мириса јабуке и жене парфемичари су синтетизовали мирис преваре. У средњем веку тај мирис су присвојили инквизитори. Мириси су тако добили своју „цркву“, а и да нису, при том, толико марили о својој религији.
            Усред ваздуха мирис је постао идеолошки уљез, који се по својој опасности изједначио са интезитетом неизлечиве болести. Од једном сви су почели да миришу. И миришу.
            Неукусан свет људског даха одједном је изгубио примат. Више нико никог није могао да препозна. Нити да се спаја додирима и инерцијама генетске сличности. Компатибилни људски дах по себи, тако је постао некомпатибилан.
            Намирисана љубав је доживела своју октроисану емоционалност.  Део природе је тако умро. А, цвеће наставило напето да живи наметнуту људску шизофренију. Деспотизам парфема.