ЗОРАН М. МАНДИЋ
СВЕ ЈЕ ТАКО КАСНО
Све је тако касно, а тек једва да је почетак. Не стигох ни имена сапутницима да
упамтим, а камо ли да им рекох своје име. Ни своје име на упамтих. Све је тако
касно. Једно нагађање. Од почетка сатрвено непостојећим сећањем. Звук који ми
допираше изнутра на звук мога срца да ли личише, или шкрипа то бејаше из главе,
која ме поведе некада некуд?
Све је тако касно.
Нема коментара:
Постави коментар