12. фебруар 2017.

ГУСТ СИРУП БУДУЋЕГ КАЛЕНДАРА ПОЕЗИЈЕ





                              Зоран М. Мандић, Борис Лазић и  Александар Лукић.
                                           Центар за културу Пожаревац, 2007.

Зоран М. Мандић

ГУСТ СИРУП БУДУЋЕГ КАЛЕНДАРА ПОЕЗИЈЕ


Александар Лукић: ЈАСПИС, Народна књига, Београд, 2007.  


   Када се добро расположени читалац замисли, чак боље и сугестивније од врлог искусног критичара, над невеликом песничком књигом, какву му је, под насловом Јаспис, понудио Александар Лукић (1957), који је У вагону Розанова (КОС, Београд, 1986), сјајним песничким првенцем, из свог родног мишљеновачког небуха, исплео венац престижне Бранкове награде, онда не чуди што, није, нимало, лак писани, или критичко-есејистички, превод те замишљености. Поготово у времену, када, готово, из сваког града Србије, безобзира на време и мандат годишњих доба, са све четри њене стране света, па и из њених светих манастира, фабрика зејтина и страних банака, пљуште песничке награде. И додељују се, по правилу, скоро увек, истим песницима, традиционално познатим претплатницима и претплаћеницима на ружно ловорово лишће, које они бесрамно слажу у ружним хербаријима још ружније праксе делилаца песничких одличја. Самозваних, и још самопрокламованијих, књижевних судија. Избачених из света маште и депортовани у чистилиште обогаљених жирија да макар у њима спознају набеђеност сопствене мале душе у чију су празност трагично утамничени.
Лукићев Јаспис, у духу непрозирног полудрагог тврдог камена, најчешће црвене, жуте, или мрке боје, иронички минерализује метафору једног таквог стања поезије. Њен напуштени калцедон. И непорециву оксиморонску” етику” егзистенције њене “естетике”, како је то, на једном месту, својим врцавим језиком изрекао славно-славни Х. Л. Борхес. А, чију “веселу мумију” неовлашћено чувају непристојни “вампировићи” у суморном потпалубљу пиратског “броду лудака”. И не дају јој да оживи, чак ни у “легендама о Рамондама”. У којима се Лукић одважио за почетак писања по-етичких коментара. Амблема тајног писма света. И несвета. Које листа ветар из “двотачке”Виславе Шимборске. И надовезује га на све његове претходне и потоње песничке рукописе. На “библију” записа у којима су, како то аутор нескривајуће само- истиче, “стихови  веза са боговима и временом, са Падом и двоструким моторима, са говором маслина и пароброда, са цијуком тек окоћених мишића”. А, песник са човеком налик воћу, који: цвета, рађа и зри, трага за местом на коме ће да умре. За Јосифовим незграпним и пустим домом. У чији страшни ужас времена по лепоти, само, осмелели песник може да уђе. И потражи свој јаспис: цртеж у ваздуху, виолину, полумесец, мливо знамење – трагова. Точак. Птице док насрћу на просторе економија. Пепео предела у налету присутности. Мене кроз које пролези време”. Густ сируп будућег календара.  И улогу гледања из цитиране Лукићеве песме Пена леда.
     И гле, како слободни песник Александар Лукић маестрално уочава да је у тој улози хипнотичка суштина сазнања, по коме је задатак уметности техника цртање торза “пене леда” оних, који су у њу, са алкама у носевима и инструментима на леђима, сабили и заточили љубав. У хипотетичком цртежу смрти затечене на путу. На било ком путу “вечности рођене на ђубришту» историје васељене. У свеприсутности нечег што је икад било око човека. Јуче и данас. Као да се ништа није догодило у њеном подруму. У коме биљка, како то Лукић ликовно и поентилистички наглашава, наставља да цвета и рађа, зри, као да није премештана са намењеног јој места у дворишту. Одакле је пелцер, иако не постоји његова поуздана повест, стигао у «наш крај». Донесен, после каквог пораза, уместо плена, у рукама непознатих војника. Које су током рата очекивали. Сити плажа по којима су логоровали. Сити читања књига исписаних на кожама купача. Судбине, искуства, истине и дилеме Лукићевих “калемара” прилог су тврдњи по којој поезија није мање бесмртна од душе. И њене замршене онтологије. Од способности језика и чула појединачног духа да се схвати сензација, да у “снази поезије, или у поезији снаге човек обитава у будном духу – који нема почетка ни краја, те да поезија не чека врагове, нити да неко повуче завесу времена». Ни да голишави пилићи у гнезду добију крила. Ни великог чистача прашине и устајалости. По Лукићу једино је Поезија чистач, па зато песник у њој, и око ње, не траба да тражи боље занимање од оног које је заиста проживео, што је довољно за писца суштинске де-конструкције. И то, безобзира, на терете трансцеденталних удела и рефлексија.
Да поезија има непресушне изворе, које треба изнова открива, Лукић је у својој лирској јспис колекцији сугестивно исцртао њихову топонимску мапу. Са атласом нервног система. Чије гране, с времена на време, шикну, као живо врело и брзе стреле, из саме утробе земље. Доносећи камење и песак и златно зрневље нашег наличја. На том путу пробиће се и из разобрученог храма слике. А, ако је не чујеш, саветује Лукић, не мари, јер ће она стићи у невремену. И принети из таме описе голих девица. Црвено угљевље наших лица на равним плочама таласа. Са вилицама костију, који једу једни друге. И не уздају се у живот после смрти. Не хајући, насред неиспарцелисаног тесног дворишта, за поредак мртвих ствари, свијају се уз коров. Поред бокала са густим сирупом будућег календара. Час црвене, а час жуте, или мрке боје, као јаспис. Поезије од овог света. У коме још дишу неки Лукићи, који се, попут александријских и мирослављевих шибљика, нагло иронично јављају да би објавили свету предност робовању идејама. Драматургију ироније, која се рађа и умире, као Поезија Поезије. Као Поезија Математике. Као живот премрежен бај-пасовима лажне наде о могућностима нових непресушних почетака. И  наставака. Тобоже умешаних у земаљске ствари И њихове кодексе понашања...
            Зато за Лукића, како то суптилно примећује Васа Павковић у свом бестселерском осврту на његов Јаспис, никада није било важно да песма буде цела и лепа, колико да цела служи уметничкој и људској истини. Његовог ужасавања од ратоборног језика Аркадије. У којој, по њему, хероји револуције кисну обучени у залеђене капуте бронзе, И ничему се не надају, осим да их време може однети на ђубриште, или у спалионице и топионице где би исцурели на брзину. А, после свега добили другачији изглед. Који је за њих важнији од свега. Као гимнастика за позориште.
Са горчином записује Лукић у песми Бити модеран - да у граду, у ма ком граду, међу трубама ауспуха, центру државног логора, делују писци. Да бубуљице њихових натурених стихова, са неизоставним посветама, ничу код анонимне војске, односно, као тзв. хорско песничко изражавање.И да њихов директан печат, пловеће острво – подгорица на води, чека строго на оне, који знају да је мало уметника и песника, који схватају своју улогу. И свест о томе да су различити. Да је лековит сваки тренутак у коме феноменолошки поспешују различитост, па чак и онда, када она није цела и лепа, колико треба, да парафразирам Васу Павковића, да служи себи.

            Испеван у метричком и строфарном каишу, Лукићев Јаспис са песмама-монолозима, не подељеним у циклусне фахове, са својим критичко-филозофским дистонацијама, заговара расправу о искуству « од оца до сина «, те ону врсту личног језичког пресинга, реторички расутог по свему, што није униформно и различито у дворишту Јосифовог дома са модерним оградама. И опсадом колонијама непочинстава беспризорника, који су се, као и геометри, умешали у земаљске ствари. И ствари поезије. А, када би неко од њих, са делиоцима награда, могао да прхне међу звезде,или, пределе анђела, другачија би се песма писала. И цртали њени пејсажи. Можда баш онаква, чије је псање тестирао Александар Лукић у свом замишљеном Јаспису, једној од најбољих прошлогодишњих песмозбирки у Србији. Књизи, над којом ће се морати замислити актуелни делиоци књижевних награда и признања.