МИСЛИЛАЦ СВЕТА У НЕСТАЈАЊУ

АЦА ВИДИЋ

МИСЛИЛАЦ СВЕТА У НЕСТАЈАЊУ

(или „дах под дубоком водом“)

            Да ли је „Насловитељ“, онај који поучно проговара мислима (мислилаца) у порукама сачуваним у свести света и тек сада датим човеку, индувидуи? Да ли је он мудрац што се не одриче анатеме коју судбина као таква доноси? Он је и замишљени човек ове савремености наднет над животним неспокојством, апсурдима и неусклађеношћу са очекиваним, иронијом постојања и пролазности...Као демијург, својом је магинацијом творио један нови мисаони поступак...И досегао до Читаоца спремног да сазнаје, учи...

            Насловитељ продубљује читаочеве мисли, зазива га на пут у узвишеност, у осећања којима би да обузме читаочев дух.

            Насловитељ обавезујуће повлачи аналогију античке мисли са савременом, не постављајући дистанцу из позиције временских разграничености...

            Мали наслови Зорана М. Мандића су мајушне форме бистрих и тананих фрагмената који осликавају лице живота у више појавности („лице лица“), у задатој датости, у тачки краја и почетка, мишљена – живота, свеједно. Управо тим редоследом.

            Систематизован принцип дат у вечитом кругу као геометријској скици судбине света. Крај једнаком и почетак различитом доживљају истог. Крај у својој квинтесенцији као сажети нуклеус постања човекове мисли о бићу и планети, и свему што их чини посебним.

            Есеј у стиху (?), откриће! Као да се први пут осећа чаробно сажимање Поезије и Филозофије, сестара отишлих у различите крајеве света свести, али и у разне географије срца.

            Насловитељ као Диогениус савремене мисли услишава духовну и умну потребу разменом порука као дешифрованих формула бити света у коме постоји време, у коме постоји врли читалац што снатри замишљен над савршенством космоса и несавршенством света. Читалац који би да проникне понет творачком мишљу као демијурговим духом у тајну постојања, Учени читалац који би да сазнаје и шири мисао као пророк...

            Насловитељ од првих редова признаје да је ту због Читаоца и да њега једнако надахњује читаочева потоња мисао после узетих порука као трава у свежњу принетих на наше ране. Читалац за њега није само пуки конзумент, он је и модел за опит који му је намерио, за испит спремности нових учења, за ново читање,  нови начин схватања и modus procendi са свему што жуди за сазнањем...Чини се да је то мисаона матрица по којој су сажети есеји у овој бриљантно изреченој књизи Насловтеља Зорана М. Мандића.

            Мали наслови су књига бриљантно измишљена и написана да упути у дубоку суштину,  у језгро постојања ствари.  Дата фрагментарно у сажецима и порукама, у сентенцама о савременом бићу као кључном покретачу – чиниоцу свог времена, она се разликује од бројних по сличности, и по поступку, и по намени. Уз то, исписана је контемплативно, снажним песничким духом. По томе, већ реченом, Насловитељ је узвишено затекао усхићеног Читаоца, насмешеног и заокупљеног мислима у дубокој својој устрепталости. Читаоца што као из сна покушава да одгонетне савршенство тајне у коју се упутио својом свешћу. Ингенио је успео у својој озбиљној намери да буде учитељ и да научи.

            Насловитељ је биће широког образовања и најразноврснијих интересовања. Интелектуални савршени свет је изградио животни али и свезналачки дух. Материјалистички темперамент изазива да га рашчинимо  свој његовој дијалектици постојања, а о томе и још о много чему ћемо научити овом дивном књигом, необично умном а блиском.

            Савршено...