25. фебруар 2017.

ЖИВОТ



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЖИВОТ

                Некада давно, а то обично припада детињству, слушао сам старог мудрог човека како збори о задатости. Чинио је то са лакоћом, онако како акробате у циркуској представи прелећу с једног на други трапез. И све то над опасним амбисом из ког сам слушао допирање гласа мудрог старца како у ритму невероватног језичког склада распоређује бравуре својих реченица. Како их усложњава музиком стилских фигура, које сам тад, наравно веома мало, или никако, препознавао. Мудри старац задавао је огромне муке, не само, мом „малом“ уму, него и жељи, која се у њему танталовски мучила да макар нешто од изговореног разуме. Можда само онолико колико стаје у тесну запремину симболичког зрнца разумевања. Али, мудри старац није се бавио „танталовим мукама“ својих слушалаца. Готово да их није примећивао у свом говору. Суверено је владао свим сликама око себе, које су немилосрдно кривиле моје детиње погледа неразумно увлачећи у њих све већу количину страха.
                Задатост – шта је то – дрхтао сам питајући се и понављајући ту магичну реч. Она је расла тад у мојој менталној напетости до неподношљивих граница високе непремостиве препреке. А, сећам се, као да је то било данас, готово сваке речи којом је мудри старац натегао, као стрелу, мој детињи страх.
                Задатост је, смирено је говорио мудри старац, једина креација коју ни један човек, из било ког периода, како „старог“, тако и „новог“ завета, не може да понови два пута, Да би потом, наставио, да је у истом појму садржана филозофија људског „пристајања“ на тумарање пределом, који се зове живот. Тек касније, када људски мозак одрасте у емоционалним, физичким и интелектуалним пејсажима, образлагао је мудри старац, Бог човеку препушта свест о подсвесним гестовима на пристајање. Човек, тек тад, по њему, запажа да једнина задатости нестрпљиво искључују било какву множину на њиховој стази. Обилазницама. Ушћима. Последњој станици. Или, задњој пошти. Има у свему томе режије веће и фантастичније него и у најфантастичнијим позоришним комадима – изустио би мудри старац, и додао: „Живот је театар у ком су богови једини гледаоци, а Отац, Син и Свети Дух чине тројство те једине праве задатости."

                Детињство је прохујало судбином даха, а глас мудрог старца, као да се још увек чује. И не престаје у ритму излагања дефиниције живота.