ZORAN M. MANDIĆ
TRENUTAK SA ANĐELOM
KOJI ME JE NAUČIO DA LEBDIM
Trenutak
Ne dam podacima da surovo
ulaze u opise
Trenutka
onog famoznog uzdaha što
spaja i razdvaja u
prašnjavim kolonijama vremena
usred nedovoljno zagrejanog
restorana na minus osam u
Novom Sadu
Zašto se
splet nizova slika pojavljuje
na ivici molitvenog
pristajanja na okupaciju
izvan svakog pogleda na sat
Zašto sam
Osetio
oštar ubod u predelu srca
A
Sve se dogodilo odjednom u
trenutku kada se svetlosno biće
šetalo mojim umom
kada je zašlo u zabranjeno mesto na
kojem sa Andrejom, Jovanom, Lukom i
Judom
prizivam kiše u naš voćnjak
Da li nas baš zato tolerantni Bog
smatra neozbiljnim
kladeći se u naše neuspehe
Ali, kako da mu kažem da sam ubod
osetio kao oštricu noža
kao dodir ruke koja budi iz kome
koja premotava vreme
Trgao me je taj ubod
Njen kosi pogled s kojim sam te noći
završio u jednoj bolnici sna
Bože, pa ja sam noć proveo u
autobusu sanjajući dodir koji je
izmileo iz njenog pogleda
I ne mora nikada da me zavoli
da mi se javi
ni da mi kaže kako se zove sada
I može da mi šapne da je sve bilo
slučajni najobičniji privid
koji slabićima kupuje karte samo za
jedan pravac
I kako da sredim ovu pesmu
Kako da joj otkrijem strah da mi je baš
sada potrebna
Da ću umreti ne saznavši ime
njene tajne
Svetlosni put kroz koji me je
prokrijumčarila u bolnicu sna i nije
dozvolila da umrem
Trenutak od tog svog
Početka kao
božićni poklon nije me više ispuštao
Ali, zašto sam se probudio i
počeo sa nepotrebnom analizom
neobajšnjivog i nedorečenog
Usred Novog Sada kao
usred Novog Zaveta kao
usred sebe nepoznatog koji
drhti u autobusu na putu ka Somboru
U strahu od čuđenja bez
nade u mogućnost da sam baš ja
lečen u bolnici tog sna
Da li je taj trenutak
sišao sa usana dodira koji me je
vratio u život
Bože, kako ništa ne znam i koliko
slutim da me je to anđeosko svetlosno biće
žalilo i da me je svojim sažaljenjem
lečilo od mene samog
Njeno ime je Trenutak
na njemu titraju siluete sekira svetla, ogledala i
protivteže
Znala je da ću zalebdeti
Zato me valjda sakrila u nenaseljenom kutku
svog srca
Da me ne nađu
Da ne padnem kao Ikar
Bože,
Ona je Anđeo
Ne dam podacima da surovo
ulaze u opise
Trenutka
onog famoznog uzdaha što
spaja i razdvaja u
prašnjavim kolonijama vremena
usred nedovoljno zagrejanog
restorana na minus osam u
Novom Sadu
Zašto se
splet nizova slika pojavljuje
na ivici molitvenog
pristajanja na okupaciju
izvan svakog pogleda na sat
Zašto sam
Osetio
oštar ubod u predelu srca
A
Sve se dogodilo odjednom u
trenutku kada se svetlosno biće
šetalo mojim umom
kada je zašlo u zabranjeno mesto na
kojem sa Andrejom, Jovanom, Lukom i
Judom
prizivam kiše u naš voćnjak
Da li nas baš zato tolerantni Bog
smatra neozbiljnim
kladeći se u naše neuspehe
Ali, kako da mu kažem da sam ubod
osetio kao oštricu noža
kao dodir ruke koja budi iz kome
koja premotava vreme
Trgao me je taj ubod
Njen kosi pogled s kojim sam te noći
završio u jednoj bolnici sna
Bože, pa ja sam noć proveo u
autobusu sanjajući dodir koji je
izmileo iz njenog pogleda
I ne mora nikada da me zavoli
da mi se javi
ni da mi kaže kako se zove sada
I može da mi šapne da je sve bilo
slučajni najobičniji privid
koji slabićima kupuje karte samo za
jedan pravac
I kako da sredim ovu pesmu
Kako da joj otkrijem strah da mi je baš
sada potrebna
Da ću umreti ne saznavši ime
njene tajne
Svetlosni put kroz koji me je
prokrijumčarila u bolnicu sna i nije
dozvolila da umrem
Trenutak od tog svog
Početka kao
božićni poklon nije me više ispuštao
Ali, zašto sam se probudio i
počeo sa nepotrebnom analizom
neobajšnjivog i nedorečenog
Usred Novog Sada kao
usred Novog Zaveta kao
usred sebe nepoznatog koji
drhti u autobusu na putu ka Somboru
U strahu od čuđenja bez
nade u mogućnost da sam baš ja
lečen u bolnici tog sna
Da li je taj trenutak
sišao sa usana dodira koji me je
vratio u život
Bože, kako ništa ne znam i koliko
slutim da me je to anđeosko svetlosno biće
žalilo i da me je svojim sažaljenjem
lečilo od mene samog
Njeno ime je Trenutak
na njemu titraju siluete sekira svetla, ogledala i
protivteže
Znala je da ću zalebdeti
Zato me valjda sakrila u nenaseljenom kutku
svog srca
Da me ne nađu
Da ne padnem kao Ikar
Bože,
Ona je Anđeo
Нема коментара:
Постави коментар