ОДЛАЗАК У ПРИРОДУ НА МОЛИТВУ

               
                                                   сликар Никола Бркановић

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ОДЛАЗАК У ПРИРОДУ НА МОЛИТВУ

             На сликама сомборског сликара НИКОЛЕ БРКАНОВИЋА (1950) колорит је тачка која одређује и држи на окупу све важне ликовне, сихроне и асихроне геометријске чворове неопходних исходишта и потенцијала за критичко промишљање природе и духовну интерпретацију  компиларних граница њених различитости.Он то чини суверено без “подметања” детаља целини, или целине детаљима призора, које једнако добро ослушкује, како споља, тако изнутра. Из дубина тајни историје хоризонта, нервозе духа фокуса, поезије позоришта сенки и побуне луталачких кадрова Дунава, који се надмећу у “дискусији” о односу између  филозофије слике/сликарства и психологије емпиријске реалности са снимцима: старих тршчаних чарди, врбака, чамаца, или кућа које се смеју из углова скрајнутих циган-мала.Наравно да у тој “дискусији”  Никола Бркановић на својим обојеницама пажљиво осматра, бележи и прати исходе “сукоба” насеља њихових илузија, да би потом, али поново снагом еруптивног колорита, интервенисао, како  би се уклониле препреке са пута којим се слика сама, некада потпуно нага, пробија и креће између оног свега и свега оног што се од Бога може добити једино на кашичицу, али не шећера, не чаја, него његове вере у таленат и самосвест његовог изабраног сликара и то на испиту приликом оцењивања способности уочавања карактера и смисла тренутка, а највише приликом  откривања белог библијског списа о миту генеричке природе човека, која је довољна лепоти да победи на свим бирачким местима уметности. А, победнички најсилније међу онима, који свет тероришу и трују: сујетама, лошим поређењима, и ликовним и другим незнањима.

            Широки тематски дијапазон Бркановићевог сликарства реперезентује снажно успостављена аутономија колорита који одликује аутентична пастуозна хигијена. Та аутентичност пулсира и у пољу богатог тоналитета његових “преоблака”  у чијим се магичним одајама уједињују одсјаји виђеног и невиђеног, час импресионистичког, а час експресивног, понирања у душу стварности и њених сенки, која непрестано измиче својој телености. Отуда и плес њених кућа са нахереним крововима на чијим врховима монаси и литијаши умивају крстове оптoчене вером и вечним тројством. Из овог се сликарства тематски може издвојити посебан том/опус о Дунаву, као једном од симболичких кључева са којим Никола Бркановић свако јутро отвара браву на вратима свог поседа да би, са својим литијашима,кроз те исте двери отиашао у природу на молитву.