22. фебруар 2017.

NA MOSTU IZMEĐU VREMENA I PROSTORA

                                                       Nikola Cincar Poposki


Zoran M. Mandić

NA MOSTU IZMEĐU VREMENA I PROSTORA

Nikola Poposki Cincar: JEDNA JEDITA, Šumadijske metafore, Centar za kulturu i Biblioteka “Despot Stefan Lazarević” Mladenovac, 2010.

            Tumači u polju poezije neprestano podleže rizicima bezobzira na: jezičke, semantičke, duhovne, filozofske, tematske i tehničke karaktere legitimacija sa kojima njeni autori posluju, nadmeću se i umesto pomilovanja neprestano konkurišu za venac slave. Otuda i niz nedoumica – kako i na koji način – pristupiti čitanju, a kamoli skeniranju posebnosti njihovih odraza i  ishoda preko čijih formi se njihove pojedinačne poetike dovode u vezu sa sve okoštalijim pristupima procesima njihovog vrednovanja i poređenja. Prepoznatljivost tog rizika metaforički podseća na praksu virusa, koji iza sebe najčešće pravi i ostavlja pandemijski haos u pokušaju da se neobjašnjivo objasni, a objašnjivo podredi glupostima formalizacija tzv. zvaničnih kritičara i teoretičara poezije, i to, najviše i najčešće, kao smešnih “zastupnika” vrednosnih kategorizacija i još jadnijih top-lista. Strah od iskakanja iz koloseka takve pripadnosti tumačenju poezije neverovatno liči na istoriju prevarenih plaćenika u suludoj zaštitničkoj borbi, tuđih poseda, koji na kraju završavaju i nestaju u književnom mulju istorije pamćenja i sećanja. Zašto, ovakav uvod iz pera čitaoca, koji u njemu pokazuje ambiciju da svoja osećanja i zapažanja pretoči u pisani stav i to bezobzira na cenu rizika koji preuzima nezavisno od rada i institucija tragikomičnih tzv. zvaničnih tumača i overivača poezije?  Na to pitanje je najboje uskratiti odgovor, ali, pre svega, onima, koji nemaju sluha da u njima prepoznaju portrete svojih glupih učešća, pa čak kada se u njima brane štitovima univerzitetskih katedri i državnih izdavačkih kuća na čijim lagerima samuju gomile neprodatih knjiga većih i od američkih i ruskih robnih rezervi. Zato, ne treba nikada nuditi odgovore onima, koje, ne samo, da se ne razumeju u šapat i cvrkut, nego ga svojim blebetanjima ruže i ponižavaju.
            Ovaj uvod je, itekako, izazvan sa nekoliko pesama iz poslednje pesmozbirke “Jedna jedita” savremenog zemunskog pesnika Nikole Cincara Poposkog. Pesnika, koji se u jednoj jeditoj sudbini poezije zalaže za čitanje tajne učešća svetlosti između redova kostiju i oronule opeke neuništive energije o neporecivom. O nepomerljivom osećanju gledanja očima branilaca zenice, iz večno unutrašnjeg ontološkog pejsaža, u visine i dubine bačenog kamena reči. Ušuškanog u duh uzdaha, tamo gde senka kolevke ognjišta jezika pregovara sa graditeljima virtuelnog sunca za crne rupe sivih ćelija. Da li to pesnik N.C. Poposki traga za klicama iz koje more pomalja nevidljivu glavu usuda da bi pripomoglo nicanju pamćenja zenice, ili ta «jedna jedita» priča odvija u sablasnoj tamnici okvira, kao neuspostavljajuće celine duha utočišta praha, koji prkosi lažnim listama večnosti. Oku i muku tajne učenja o lažnim božijim zaštitnicima. O škripi bola u sukobu  predstava Kaina i Saveta čuvara.
Da, ovaj uvod je potekao iz čudesnog pesničkog poziva za podizanjem prsta iz dna grla da bi se dodirnuo zvuk i pomešao svoj pesnički oblik sa svima ljudski zatvorenim u kavezima očiju nad otvorom tišine jezika i nedosanjanog Božijeg sna i Božijeg sanjača. U rajskim pejsažima stvaranja spojenog sa senkama svetlosti, sa merom na mostu između vremena i prostora. Sa karmom «Ja» u raskoraku između «Miu» projekta spasavanja smrti i vidividovito vaskrslog slova na nasipu gramatike i pravopisa apokalipse..Tamo gde se, navodno, može zanemeti, prodati svoj glas umrlim prethodnicima, ili u radnjama uma prilepljenom nedrima za zid unutrašnosti na kome pesnik slika svoju fresku, svoje ja razgrađeno u glavi neobnovljive duše svesti. Poposki se u svojim pesmama, na jednom mestu njihove freske, čak, da li slučajno, pita – da li je poezija, koja curi kroz nedidljive dveri i kožu te freske – štamparska grešaka, ili kroj ukradene prugaste pidžame onih koji padaju sa lestvica uz koje se nikada nigde nisu popeli, pa čak ni do tuđih lažnih priznanja.
Korpus molitvi iz cincarske knjige opela poeziji N. C. Poposkog dodaje tekstove čistog glasa, ali ne kao privilegiju krojača savršenog odela, već kao buđenje dogorele sveće u kući palanačkog duha. Iz koje niko nepročišćen ne može da izađe, ni iz vremena, ni iz prostora, niti da taj izlazak plati u srebru i zlatu.

Knjiga “Jedna jedita” premeće se i presvalači u mnoga značenja. Sa naglašenom ambicijom u traganju za spajanjem otkrivenih sa neotkrivenim jezičkim ponudama i posudama takva knjiga navodi na više zaključaka, i to čas, kao lament sa nasipa ljubavnih kazivanja, a očas, kao posveta svetom mestu nastanjenom stanjem stvari i stvarima stanja na čijim licima vreme i prostor ostavljaju ožiljke svojih neuhvatljivih linija i sinapsi.U nekim od nizova svojih ironičkih zrenja i pojanja pesnik Poposki je smestio i govore svojih posveta: Pejčićima, Krnjevićima, Jeremićima, Čolovićima i Bogojevićima. U tom pevanju on pokušava da ih nauči slušanju zabranjenog glasa. Glasa koji ne postoji bez mirisa starog i novog zaveta, bez sveta u kome ćutnja raste u strahu istine od prekora uma. Ova poezija je u izvesnom smislu knjiga o tajni postanja i obnova slika prirode.