14. фебруар 2017.

ОПСЕДНУТ ДАЉИНОМ КАО СА ЛИЦЕМ ЖЕНЕ


ЗОРАН М. МАНДИЋ

ОПСЕДНУТ ДАЉИНОМ
КАО СА ЛИЦЕМ ЖЕНЕ

 
Читао сам и више
заустављао дах као у богомољи
пред непрочитаним
Молио речи да се раздвоје
да ме кроз друге редове пусте у
проласку
Никоме нисам плаћао за своју наду
Морала је сама по мени да претура за
ситницама
Нисам бринуо о њеном умору
Посвећивао сам се сећању на мајку
бледим сликама на којима бледим и сам
Без страха читао сам даље
опседнут даљином као лицем жене
Увек довољан себи да не бих био други
у другима као у тузи
Није лако не прећи црту
имагинарну линију осаме
не губити наду
ни пред њеним крахом
И сести за сто с њим
Крахом
у читању

у опседнутости даљином као са лицем жене











Нема коментара:

Постави коментар