ОПСЕДНУТ ДАЉИНОМ КАО СА ЛИЦЕМ ЖЕНЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ОПСЕДНУТ ДАЉИНОМ

КАО СА ЛИЦЕМ ЖЕНЕ

 

Читао сам и више

заустављао дах као у богомољи

пред непрочитаним

Молио речи да се раздвоје

да ме кроз друге редове пусте у

проласку

Никоме нисам плаћао за своју наду

Морала је сама по мени да претура за

ситницама

Нисам бринуо о њеном умору

Посвећивао сам се сећању на мајку

бледим сликама на којима бледим и сам

Без страха читао сам даље

опседнут даљином као лицем жене

Увек довољан себи да не бих био други

у другима као у тузи

Није лако не прећи црту

имагинарну линију осаме

не губити наду

ни пред њеним крахом

И сести за сто с њим

Крахом

у читању

у опседнутости даљином као са лицем жене