ČEKAJUĆI ANĐELE

ZORAN M. MANDIĆ

U POTRAZI ZA NOVOM «KRVNOM SLIKOM» ŽENSKOG  PORTRETA,

                                               ILI, ČEKAJUĆI ANĐELE

             Prvo samostalno predstavljanje slikara na početku njihove likovne karijre nosi i vuče za sobom niz rizika.. Kako onih, koji se, u stvaranju maske njegove umetničke budućnosti, isključivo vežu za autorski izbor i prirodu: poetke, prakse i alata u trasiranju puta ka zamišljenom cilju, tako i svih drugih osetljivosti u ospoljavanju nezaobilaznih glasova kritike i publike. I to sudbinski često, samo sa ulogama nekoliko aktiviranih kvarkova tih istih glasova, koji na imaginarnim terazijama uspeha, neretko odnose važnu prevaga. Odnosno, uspevaju, ili ne, da prokrče putokaznu stazu kako bi se započeto stvaralačko kretanje na njoj lagodnije odvijalo.

            Mlada akademska slikarka Emina Cvetković je na tom putu. A, nakon školovanja u Novom Sadu ( u Srednjoj umetničkoj školi) i Beogradu ( na Akademiji lepih umetnosti), ovom izložbom ispisuje prvu ozbiljnu stranicu svoje likovne legitimacije. I bio-biblio-grafije. Nekoliko godina strpljivo uloženog rada na uljanoj kolekciji, kojom se predstavlja na ovoj izložbi, kapital su bez koga nijedan slikar nije imao šta da: mapira, traži i očekuje u volšebnom svetu umetnosti. Niti da računa na hazarderske: privilegije, beneficije, popuste i darove gledanja kroz prste.

Samopouzdanje iz čijih: ateljea, radionica i akademskih klupa je crpela i prenosila lirsku energiju u rubrike svojih portreta, naročito onih na kojima ironično dominira figura žene, više je od preporuke za očekivanje da je Emina Cvetković snažnom i odnegovanom intelektualnom i vizuelnom percepcijom osmotrila taj magični umetnički put ispred sebe. Ili, vreme ex-ante. I nagovestila umeće kretanja njegovom putanjom.. Umeće koncentrisano u želji da se promeni “krvna slika” ikoničkih traktata i metodologija: crtanja, bojenja i pisanja likova predmeta i pojava javnog sveta. Sveta privida i senki učaurenog u azilima i “holivudima” anatomke geometrije. I njenih smešnih “10 manekenskih zapovesti”.

Slobodno, onako kako dolikuje, samo, kandidatima za buduće vodiče kroz pejsaže i lavirinte obezglavljenog primarnog likovnog jezika, Emina Cvetković je ovom izložbom ponudila jednu vrstu prečice, kojom današnje tromo i istrošeno figurativno slikarstvo može da prevaziđe svoju ikoničku težinu. I fokusira se na ekspresivne prizore i modulacije, pa i modela depersonalizovanih lice. A, svodeći njihovo biće koliko na grimasu i jezik bola, toliko i na zapise dubinske lične i antropološke usamljenosti..Iz koje započinju svi vizuelni i emocionalni konteksti. Ona te kontekste ne izmišlja, nego suvereno traži u sebi i čitanju “Velike knjige citata”.Iz čijih seoba pikasovski izviru: oblici, reči, boje, naslovi i imena. I, to naročito imena savremenog merkantilnog čoveka, koji se na Zemlji pojavio kada je počelo, kako bi to slikovito rekao Milorad Bata Mihailović, kvarenje i lažiranje umetnosti. Odnosno, kada je taj isti merkantilac poželeo da ima svoju sliku, svoju fresku, svoj sarkofag. Kada je nastalo prisvajanje kreativne radosti u kojoj ne postoji vreme, a ni vlasništvo.

Žene na slikama Emine Cvetković nisu Bogorodice. One na njima antologijski žive svoje ideje, logike i logose. I svoje nefeminizirane ontologije. Naslikala ih je kao metaforičke prestupnice koje umeju da uživaju nasparam svetlucavih laži i okoštalih vrednosti.Lepršavo su moćne i u svojoj gojaznosti, a svojim neukalupljenim vizuelnim: formama, erotskim pulsacijama i prisustvom dovode Svet i njegovu ideologiju “lepote” u pitanje. Zašto? Zato, što u shvatanju sveta raspolažu gotovo sa istim: instrumentima, postupcima i ključevima. I što umeju da slušaju srce i kada ne znaju koja staza vodi, a koja se račva u: ljubavi, zanosu, čulnosti i strasti

Između korica tako vešto osmišljenog i samerenog likovnog plana Emina Cvetković je, pored naglašenog htenja za revizijom vladavine konvencionalnog crteža i akademijski naplašenog kolorita udenula i jednu vrstu polemičke slikarske rasprave o stanju ljudske duše, koja bolećivo vapi za promenom ljudske svesti o svetu, koji je odavno postao sebični kanibal. I hrani se svojom biološkom supstancom. Sindromom imunodefincijencije. I to pred anđelima koji su ostavili u samovanju i slikarstvo i poeziju. I, kako nadahnuto reče ruska pesnikinja Aleksandra Petrova, zato je na mladim slikarima i pesnicima odgovornost, da poeziju i slikarstvo, dok se ne vrate anđeli, održe, makar, u poluživom stanju.