ЗОРАН М. МАНДИЋ
Ђорђе Д. Сибиновић: НАСЕЉЕ БЕЛИХ КУЋА, Књижевна општина Вршац (КОВ), 2012.
Књигом песама НАСЕЉЕ БЕЛИХ КУЋА њен аутор, београдски песник и доктор правних наука ЂОРЂЕ Д. СИБИНОВИЋ (Шабац, 19640, уверио ме је да затворени поетички, филозофски и егзистенцијални кругови понављања песничке наде могу да се, искупе, само, прављењем разлике у сагледавању и бележењу мириса и објава “ невидљивог света из којег једино бива видљива превртљива “историја случја”, на коју он иронично указује у стилу Ван Гогове творачке елеганиције. Глас овог уверење ми нарочито допире из времена док сам смишљао, записивао и слагао делове књиге Оквир (Едиција Браничево, Пожаревац, 2011), а у којој сам и сам ауторски настојао да не потонем у мору провокација сопственог искуства са доживљаљајима недодирљивих граница света и њихових приземних космичких траума. Снага Сибиновићеве песничке и интелектуалне имагинације да се ухвати у поетички коштац са том идејом није случајна, а ни лако разумљива, ако се не знају историје његових песничких, есејистичких, читалачких и интелектуалних опуса. Да би се продрло у тајне кретања процеса Сибиновићевог писања неопходно је, пре завиривања у његове претходне књиге песама (Престо,1994, Плодови, 1998. и Нешто поверљиво, 2004} и есеја (Туђе ствари, 2000, Fremde sahen, 2000, Заклон и други есеји, 2003. и Слова црвена, 2010), нагласити да се суштина јава његовог издвојеног песничког персоналитета рефлектује и спектрално прелама кроз призму широких и дубоких регистара стеченог и негованог знања. И то, не само у окошталом пољу одрживости књижевности, него и много шире, у разбацаним “насељима” вишебојних “кућа” и лавирината филозофије, правних наука и науке и мишљењу, чије поглавље о статусу фикције је посебно истакнуто у антологијској песми Етерна. А, која човека/читаоца, као “животињску жртву”, са Хермесом и Кадуцејем, упућује у освајање “простора саморазумљивости” и гласа “неоспорене вести да: бити различит/ заправо значи бити исти/ као онај који данас јесте/ бољи од себе него/ што ономад/ беше”..
Сибиновићева страст за сагледавање човековог амбивалентног односа према природи, над којом се жели и тежи успостављању режима нарцистичких домината, најбоље демистификује план песника који уме да направи одлучујући искорак у писању поезије.И богати је, као у песми Књиге и управници, низовима сјајно профилисаних иронијских запажања о државним хотелима за дневни секс, или о потребама за разумевање разлике о употреби ослонца за бирање начина напуштања библиотечке матрице рада, александијском ватром ожаљене, у најважнијој установи сваке националне културе. И ово песма, на известан начин, у књизи припада корпусу тајног циклуса, кога је њен аутор означио у наслову – Регистар привремених поенти, а који би остао окрњен без навођења једног њеног дела:
“Живот и смрт у тајанственој величини,
у омоту за изгон из раја,
једнако у постељини
узнемирене површине по којој
са целе капи у болној униформи страха
снови одлажу продор старости у ребра
усидрене лађе која добија игру
напуштајући тужне погледе са
своје паметне палубе”.
Кроз овај Регистар привремених поенти Сибиновић је у помоћ свом критичком оку позвао Бертолда Брехта да би у истоименој песми ослободио простор за излагање његове понуде изгледа двадесетог века, а у коме неће јести онај који не ради, док ће онога што изгара, сачекати филе дивље свиње у друштву уплашених следбеника, који расуту пажњу деле између реских тонова песме грешком устрељеног Битлиса и наде да неће бити преварени, јер им на ум не пада побуна против брилијантне цивилизације и заслушеног радног места. Сибиновић је тако је сцени свог белог песничког насеља мозаично имагинирао заједничку фигуру друштвених, политичких и књижевних сцена. У том послу он се “врашки” вешто служи, како “споредним еротским симболима”, тако и пробрано селектованом грађом “библијских напева”. У једном од њих под наслововом Јарац Мића устврдиће да “на завршном испиту за стицање звања/ дипломираног песника, кандидати обично/ враћају цедуљу када на њој прочитају питање/ о значају фигуре јарца у поетици постмодерне”. Да ли се то дешава због тога што им ”разуздана виталност противуречног акцента неочекивано паралише одлучујућу песничку смиреност у часу дипломске поенте”, или због неосвојене (само)свести о души поезије, која је статусно одавно напустила арену опонашања цвркута и трагања за могућностима његовог смештања у оквире аутобиографских анала имитатора и доксографа. Зато се мора рећи да је Сибиновић написао ретко мудру и језички сјајно опремљену песничку књигу са регистрима сигнала, симбола и поенти о потребама промишљања и раскринкавања порекла тајне прикривања човекових заблуда и превара. Учинио је то на виспрено утемељеном језику ироније исклесавши сопствене напеве о понорима и лавиринтима овоземаљске човекове самосвести и свести, као и о трагичном духу игара у чијем су колу, као на заплањској фресци, сви заједно – свештеници, вође (држава, партија и банди), филозофи, жртве геноцида, управници библиотека, рокери и забринуте комишије.
Мора се критички прихватити да, поред свега изложеног у овом тексту, вредност ове књиге треба тражити и истраживати и у оном другом читању, или боље рећи, у ослушкиваљу њеног гласа, скривеног, испод тепиха слова угравираних на површини ирничког омотача, Или на граници оквира, који поезију чини нечитљивом, а што наводи на продужено прафразирање једне Шекспирове мисли о томе да ће живот читаоца постати јадан ко у звери, ако не покуша да поезију чита и изнутра, испод окова који гуше њене носталгичне уздахе, мирисе и погледе. Ко не верује у такву истину нека крене у Сибиновићево поетско Насеље белих кућа, у салон њене Етерну, да би се уверио како је један врли српски песник моћно затворио ваздушасту синтезу бројних песничких слика и то са исходима ведрих наставака (Признати отац увек је дрводеља...Једино дрводеље стварају оно што због себе не пропада), јер, како то он рече, све друго је ствар епохе. И њеног примарног тока симболичких рециклажа у којима се она пограва са биографијама понављања света и његовог огољеног “белог” смисла. Ово је и књига о исказима низа есејморфних асоцијација на околности и ситуације, које одлучујуће утичу на пулс, идеологију и понашање свакодневљља распетог између диференцијација сјаја и смећа живота и смрти.Она, се својом течном лирском, на моменте и прозаидном, нарацијом залаже и за духовиту анализу стања у коме се налазе “бића” оболелог склада и суровог хаоса.
Нема коментара:
Постави коментар