ВРТ

                                          Ана Марковић, слика Црвени амбар

ЗОРАН М. МАНДИЋ

                                            ВРТ

            И у најмањем врту тле има своје тле. Врт без таквог ослонца никада није врт. Ни у својој најшаренијој фази. Кад све буја и претвара се у мирис ведрине. У душу хране и храну душе. Не зна се кад је врт лепши. Да ли у освит зоре, или у предвечерје кад сунце затвара своју „радњу“ и предаје боје њиховом „стриптизу“? Облачење и свлачење боја у врту носи у себи дух дух представе старогрчког позоришта. У тој ни мало једноставној игри сунца и природе (са сопственим сенкама) све је подрђено божијим заповестима. Играти се препознавања на рубу мимикрије. У улогама војника и двојника. На „фронту“ на коме једне боје „гину“ у другима да би поново васкрсле у боје. У нови живот смрти. У нову смрт живота.

            Врт је збирка. Уметничка. Најисконскија драгуљарница природе. Њена ризница. Каталог боја. Хербаријум годишњих доба. Сагнута баштованова фигура, у тој филигранској радњи сунца и боја, брижљиво окопава стазе музеја којим природа проноси своје биће.      И „послује“ нашим погледима.

            Врт је непоновљива гардероба природе. Велики модни салон у коме се даноноћно кроје и шију хаљине природе. За њен волшебни плес са сунцем.

            А, врт?

            Врт је непоновљиви универзитет тишине. Његова филолошка катедра природе.
 И најнесрећнији из врта излазе под руку са својим малим срећама. И са својим малим 
„плесовима“ са сунцем. И остају бића.