11. фебруар 2017.

ТАМО ГДЕ ПЕСНИК САЊА




ЗОРАН М. МАНДИЋ

ТАМО ГДЕ ПЕСНИК САЊА


            Тамо где песник сања да ће надживљавајући себе пронаћи пут до Бога започиње прича о томе како га уморише напор и невоља тог надања. И веровања да ће после себе моћи да траје као сенка. Као онај игриви наклон што стално измиче између прстију. Између света згасности у тамном. У души неке мале вечности која траје онолико колико и само незнање о њој.
            Нема ни мале ни велике вечности чак ни за оне што мисле да су најбољи. Постоје само привиди. Њихов сурово бесмислени плес изнедрава бесмисленост наде, да се још нико није усудио да трага за разлозима тог изнедравања. Свет траје онолико колико траје. Са песницима и без њих. Нико не остаје, нити може да се узда у волшебан скок унапред или уназад. Таман си онолико колико си. И преписан. И подвучен. И неподвучен. Кад се оде, то је заувек. Као што је заувек небески мук.

            Поезија је велики речник. Библијски попис свих речи. Љуљашка у којој се њише речца из које расте звук. Слике одјека. Узбудљиви ребуси маште. Песник је, само, ствар међу стварима: од сунчевих пега и морске пене. И њене смркнуте резигнације преметнуте у шкрипаву белину стиропора. У фигуру белог мука. Песник није птица зато што птица има право да не буде песник. Да не сапиње своју слободу писањем и њиховим немирима. Да лети без обавезе док не падне уморна, гладна и смртна. Као песник.