19. фебруар 2017.

OSLUŠKIVANJE NEVIDLJIVOG VRTA OSAME




ZORAN M. MANDIĆ

OSLUŠKIVANJE NEVIDLJIVOG VRTA OSAME

             Prve pesničke knjige oduvek su bile veliki i rizični izazov za bilo kojih oblik preporuke sa kojom ih je trebalo (pri)uključiti, ili jednostavno uvesti u veliko složeno dvorište zajednice savremene poezije. U tim izazovima rizike njihovih pristalica neretko su pratile neugodne opekotine izazvane nesmotrenostima u prepoznavanju: čitanja. uticaja, podražavanja i preuzimanja registrovanih pesničkih iskustava i modela. No, i pored svih tih opsanosti prve pesničke knjige preporučivao je šarm hrabrosti njihovih autora da istraju u želji pojavljivanja i učestvovanja na javnoj sceni pisane reči. Ulaznicu za one, među njima, najhrabrije trebalo je tražiti i nalaziti u njihovom daru za sažimanjem celine figura pulsacija unutrašnjih tačaka i osećanja bića. A, pogotova i najviše, ako jav tih pulsacija dopire iz dubina stanja osame kao glavnog oslonca lirike.
            Pesnički prvenac NOĆ TE UVEK ČEKA Milića Vulovića, pesnika iz Kule, sa brižljivo selektovanom i tematski dobro organizovanom kolekcijom opusa od 37 pesama, sugestivno nudi jezički pedantno prećišćenu prirodu jednog takvog orkestriranog java pesama o tišini i vibracijama osame. I pretvaranju poseda njihovih unutrašnjih lirsko-metaforičkih krugova u čežnju za osluškivanjem: snova, mirisa i boja vrta osame, koji sa odrazima svojih ogledala, egzistira u nevidljivim dubinama «malog neba» duše. Među rasutostima “zbilje” skrivenog lica i “odvezivanja reči” u procesu spoznaje karaktera “trica i kučnina” pred čijom najezdom iz pepela «stvarnost suncem skriva lice».  U pesničkoj kući osame Milića Vulovića tako se smenjuju i koncentrični nizovi osvrta na egzistencijalne i socijalne pejsaže, koji, poput pahulja, «dogorevaju» u kantama smeća od «taloga uma» i «srče srca». Od kapi plavog mutnog svoda što se niz zemaljske oluke slivaju među rebra grada u kome se, sa zaspalim senkama, ceri i vrišti tišina. Sažetost liričnosti, ritamski snažno komponovanih, krugova navedenih osvrta prepuna je muzike: straha, sumnje i zebnje u pokušaju ospoljavanja melodije osluškivanja čarobnog nečujnog govora kroz koji «trave i oblaci» pronose «sneno čelo pesnikovo» i zagledanost u žive boje «krhotina i okrajaka» vladavine oporosti i opskurnosti detaljističkog dizajna sveta. U kome pod prozorom reke noći – život žudno, kao ljubavnica, mami trunkama kapi ljubavi i korake ponovnog vraćanja na početak. Na ironijski “osmejak osame”.  Na mesto na kome “srce kao trska drhti na usnama pesničkih knjiga”, koje obnavljaju sećanja, hrabre zebnju i idu za opojnim mirisom slutnje o neporecivom. I neizrecivom.
            Ovakve prve pesničke knjige, napisane na jezičkim i metričkim premisama, sažimanja brojeva i otkucaja emocionalnog sata, u izvesnom smislu, liče na narativno ukroćene objave glasa “sa neke nepoznate obale” . I promovišu  (pri)zvuku tananosti, zbog koje Sofija Brajner de la Penja nije, čak ni sa karminom na usnama u svim bojama, izlazila iz svog sveta. Zadovoljavajući se šivenjem kostima za nasukane pingvine koje je izbacivala kroz otvorene prozore svoje feminističke osame. A, vetar, koji duva iz utroba takvih pesničkih ostvarenja, nekada i preglasno, oponaša žudnju s kojom su Stevan Raičković, Desanka Maksimović i Vladimir Čerina ispisivali note na partiturama muzike za ples drveća i pucketanje zelene trave. U snovima iz kojih dopire škripa zakržljalih brava.. I neodoljiva buka cveća sa zviždukom ulice u poverljivom razgovoru sa zvezdama.
            Pesnik Milić Vulović je u  kutiji svojoe pesničke prvopoznatosti: rastao uz uzvišice snova, kretao se linijom vedro svetloplavih nijansi “nepoznatog vrta” i padao niz strme litice ontologije  svoje autobiografske geografije. Na tom putešestviju ispisao je lično ime na pesku poezije. Ostavio zanimljiv trag o mitovima osame i tišine bez kojih bi čovekova fenomenološka praznina bila još praznija. I bolećivija. Taj trag je, poput tetovaže, ironijski urezao na vratima nezamislive tamnice: snova, fascinantnih noći i limenih kanti za otpatke. I sa njim ravnopravno ušao u red pesnika koji zaslužuju preporuke i verovanje u njihovu lirsku viziju. U  odgovoran početak avanture sa rečima kojima je nedozvoljeno prosto i kvazi jezičko nagomilavanje u poeziji.

U Apatinu/Somboru, 30. januara 2010. god.