15. фебруар 2017.

ОДАЗИВ УНУТРАШЊЕМ ГЛАСУ ПРОШЛОСТИ



ЗОРАН М. МАНДИЋ


ОДАЗИВ УНУТРАШЊЕМ ГЛАСУ ПРОШЛОСТИ


            Књигу ТЕЧЕ ДЊЕПАР Властимира Станисављевића Шаркаменца (1941) чини корпус од тринаест прича углавном написаних у Паризу, у временском распону од 2001. до 2011. године. Тај податак упућује на неколико занимљивих чињеница из поља пишчеве радионице, који се легитимишу у посебности ауторове жеља за “балсамовањем” интегритета и интереса “биографија” разнобојних и разнотоних инспирација, кроз којe се, у разним угловима епоха, вијугаво преламају и секу животне инстанце са временским интеравалима у којима је писац одлазио и враћао се у своју отаџбину Србију, као путник великих онтолошких изазова, знања, искустава и погледа широке интелектуалне радозналости. На трагу тих изазова је и самерено пишчево определење да књигу посвети “друговима чија су дела била паметнија од њих самим”, и тим гестом се отворено  посвети  радњамафигуративног и естетичког прихватања форме  метафоричког путоказа, који га је наводио на “рушење затворских зидова успомена зазиданих у његовом памћењу”, као одазива унутрашњем гласу регистрација хипотека прошлости, која се не може заобићи нити обрисати. И која је, у својој семантици компонована сугестивним акордима музике за “певања и причања уназад”. И то са важним и добро постављеним ускличницима из граматике емоцијоналне интерпункције нарације. Слушање те узбудљиве музике пружа читаоцу бројне асистенције за разумевање светлости асоцијација и одраза повратничких путовања кроз хипотеке прошлости, које попут хумуса хране и исхрањују књижевне надзоре егзистанцијалног уређења живота и псхихологија његових верних сенки.
Ова књига је и веома занимљив прозни каталог имагинираних историја приказа света и разнородности његових менталитета и нарави. А, на тој мапи доминира божанствени топоним велике Русије, кроз: чији: језик, књижевност, поезију, музику, низије, ветрове, револуције и мистерије вијугају и теку Волга, Дон и величанствени Дњепар, или Бористен, како га у петом веку пре наше ере помиње Херодот и назива “оном реком  која долази са севера”. Историја и судбина великe Русије су у овој књизи узвишено преломна, или, математичком терминологијом дефинисано, “инфлексивна тачка” заједнице њених прича, а међу којима се у сфери тако опредељеног промишљања посебно истичу Писмо Драгише Корчагина, Чукотсково и Варошица Шишмореф. Из лабараторије њихових фабуларних  заплета, расправа и исхода навире грађа којом су мудро осмишљени и вешто осенчени осврти на мене и пулсације из детаљистике историјских валенци и судбинских односа два братска народа – Русије и Србије. Фактуре тих осврта личе на скулптуре исклесане песничким длетом.  Лексичку лепоту ових прича потврђује пишчев став по коме “историја као и судбина никада није вечита и непромењена, јер дође тренутак преломне тачке – инфлексионе како је зову у математици, после које се све мења и ствари могу да крену потпуно обрнутим смером”. Тим ставом Властимир Станисављевић Шаркаменац је језички, на волшебан начин, идентивиковао и успоставио места “видиковаца и скенера” за сагледавање и читање контраверзних промена кретања и дисања инфлексионих тачака, које у његовим причама упућују и на подземни рад и врење историјских парабола, било да је реч о Паризу, као граду светлости и звука, ”који као машина гута живо људско тело”, или о “првој жељи у смрти да се приближи домовини”.

Ова књига је због таквих идентификација несумњиво уплетена у бројне историјске податке и подвале, које у њој прате и осликавају искуствена сведочења из редова персонализованих ликова и то наспарам оних анонимних појединаца истоветних начина живота из дворишта шематизоване егзистенције. У том осликавању писац се у романексном “каишу”, од приче до приче, динамично сели са једног на други крај света. Зато је пловећи и преседајући, са Андрејом Рубљовим, на таласима Сене, Дунава и Тисе, “река које струје и теку у вечном” очас био у Беринговом мореузу, на Тихом океану, Пацифику, Аљасци, Мон Мартру или Авали. У описима тих “путовања” дистонирају одјеци снажне наративне енергије са разуђеном симболиком у пољу дослуха са природом, њеним пејсажима и низом метафоричких навођења на њена сведочења о човеку и његовим искушењима. Део тих описа наликује постмодернистичкој употреби серија дигресивних уметака, као онај о ливењу звона, на чијој адреси писац ноншолантно на махове развија и есејморфно боји своје тематолшке увиде, складно их синтетизујући у фигуре дискурса. Та чињења се могу жанровски рубрицирати у казивања реализована језиком скоковитих и “тешких” реченица, које су контаминиране навирима лирске “журбе” да се одједном, или, пак паралелно све каже/саопшти. У прози је то дозвољено и поред низа опасности, које вребају из порозног “бојног поља”: сигнала, симбола, метафора, фуснота, алузија и асоцијација. Оног свег што причу, унутар ње саме  њене аутономије и “песама са рефреном”, квари навалама и импементацијама легитимација скривених “прираслица”. Наслови из колекције ових казивања се, у широком луку именичког рубрицирања, могу означити као: српске, француске, или руске приче. За веровати је да ће се читаоцима допасти савез њихове компатибилне унутрашње идејности, или, како је то волео да истакне Ван Гог – сликање света иза штафелаја, јер  управо тај савез треба да генерише енергију за ревидирање неких верзија тумачења историје и њене улоге у градњи мостова који садашњост, на путу за будућност, спајају са прошлошћу. Зато се писац ових прича стратешки залаже за ревидирање система карактера и вредности савременог света који вапи за обновом “поезије, музике и уметности” човекових емоција и духовне егзистенције.